На крају трећег пута

АНАЛИЗА ВЕСТИ
"Лафонтену би требало одати признање, као спаситељу грађанске левице." Жаока мислиоца немачке социјалдемократије, универзитетског професора Ханса Улриха Велера, упутила је на суштину проблема са којим се европска грађанска левица суочава у Немачкој и широм континента.

Некада следбеник Оскара Лафонтена, данас љути противник, Велер је пребацио социјалдемократима мањак идеја, недостатак политичке оригиналности и дефицит кадрова који би мобилисали бирачке масе. Његов, ипак, охрабрујући закључак: "Растућа популарност Лафонтенове левице могла би да надахне социјалдемократе да изиђу из зачараног круга идеолошко-прагматичке дезоријентације."

Цинизмом обојена критика, упућена на адресу немачке социјалдемократије, није мимошла адресе сродних, европских партија. Са сличним проблемима суочавају се странке грађанске левице које су крајем деведесетих година прошлог века прихватиле формулу успеха бившег британског премијера и лабуристичког лидера Ентонија Блера – дефинисаној као политика трећег (социјалног) пута.

Идеолошке недоумице

Међу острвским лабуристима отворено се говори о "промашеној политици тројанских неолиберала". Од наследника Гордона Брауна очекује се да прогласи крај политике трећег пута – повратак начелима социјалне политике.

Слична је ситуација у Француској. Тамошњи социјалисти воде расправе о (не)способности "меког" лидера Франсоа Оланда. У Италији се Роману Продију пребацује да је изневерио бираче, зарад опстанка на власти. У Аустрији, опет, делимични изборни успех Алфреда Гузенбауера – после "тесне" победе оформио је коалицију са народњацима, демохришћанског опредељења, предајући им кључна министарства – схваћен је као "аконтација без покрића" која би могла да осујети повратак начелима социјалне политике из седамдесетих година.

Пут ка новој идеолошкој формули, наравно, није трасиран. Осим расправа о кадровским променама на врху и јалових идеолошко-прагматичких сучељавања, конкретних резултата нема.

По мишљењу меродавних страначких аналитичара, отежавајућа околност у процесу рехабилитације етаблиране грађанске левице представља чињеница да су алтернативни покрети преузели иницијативу. Пример нагло растуће популарности Оскара Лафонтена у Немачкој потврђују речено. Емпиријска истраживања спроведена широм Европе указују и на други феномен. Док такозвана страначка елита левице прелази у редове зелених, која се сматра новом социјално-либералном грађанском опцијом, широки слојеви изражавају незадовољство апстиненцијом бирача, као недавно у Француској, или пружањем подршке популистичким покретима деснице, као у већини средњоевропских земаља.

Недоречене стратегије

Познаваоци историје социјалдемократије пореде ситуацију у којој се обрела савремена грађанска левица широм Европе са наглим падом популарности немачких социјалдемократа у епохи Вајмарске републике. Под притиском отцепљене, такозване аутентичне левице под вођством "ренегата" Хуга Хасеа,  социјалдемократи су тада били суочени са неопходношћу промоције нових доктрина. Пронашли су решење у такозваном средњем путу – декларишући се као реформска странка левице, која не одустаје од борбе за социјална достигнућа.

Средњи пут нове врсте намеће се и данас, на крају трећег пута. У студији, израђеној по налогу Социјалистичке интернационале, шеф аустријске социјалдемократије и канцелар Алфред Гузенбауер истакао је неопходност реинтеграције припадника најугроженијих – средњег сталежа, који је у условима глобализације тржишта постао губитник. Његова визија средњег пута не искључује слободно надметање у условима које намеће тржиште, али прописује социјалну заштиту за оне који посустају. Од остварења у пракси, Гузенбауеров план раздвајају захтеви тржишта. Да ли је компромис могућ, остаје да се види. У духу бечке школе Гузенбауер је препустио иницијативу – земљама бившег истока. Промоцију свог елабората имао је пред представницима пољске грађанске левице. Аустрија, или пак Немачка, требало би да се суочи са иновацијама у пракси – тек пред расписивање парламентарних избора.