Од песме пала у несвест

Банатско Карађорђево – Ловачко друштво основано је пре села. Личани су волели пушке и керове, али и моторе, што је неке много изненадило. Поред дара за глуму и позориште, у селу се испољава и таленат за сликање.

Још док су мештани будућег села у остацима грофовских штала чекали да изграде куће, основали су ловачко друштво. Оружја је било, а и дивљачи на претек.

– Данас има ловаца, а дивљачи је мало – жали се Предраг Маљковић Пеги. Он је већ годинама један од главних актера карађорђевачких прела, специфичних сусрета у селу личких колониста из Првог светског рата. Пеги је глумац у овдашњој позоришној дружини, а поред улога у озбиљним Шекспировим комадима, он најсликовитије препричава анегдоте из живота једног специфичног насеља у коме од Божића до Светог Саве трају необична сретања.

– Кад су се наши преци, солунски добровољци, после силних битака, доселили овде да би уживали на по пет хектара дариване земље, најпре су живели сви заједно у шталама и помоћним зградама. На једном шпорету кувало се за десет породица. Можда хране није био у изобиљу, али смеха јесте. Још нису биле изграђене куће, а мушкарци су се организовали и отишли у комшијско село Честерег, где су живели Немци, и колективно се учланили у тамошње ловачко удружење. Тако су избегли формалности и обезбедили се да недостатак хране надокнаде ловом – прича Пеги. Он је по струци машински техничар, радио је у зрењанинском „Шинвозу” и када се наша привреда распала одлучио је да се посвети земљорадњи. Данас гаји краве, свиње, козе, обрађује 45 хектара... Више је читао када је завршио школу, а тада је почео и да се одушевљава класицима. Хиљаде Банаћана гледало је његово извођење говора Марка Аурелија над Цезаровим одром. – То је најбољи говор у историји човечанства – тврди карађорђевачки глумац, а ратар.

Мештани су задржали изворни лички језик, који се генерацијама чува. Иако су се у гостима прилагођавали другим срединама, код куће су га неговали. Тим архаичним речником познати сликар Љубомир Кокотовић написао је књигу „Гут бај Бродвеј, ело Вранс”, која прича о личкој емиграцији, и дао драгоцен допринос очувању језика. Интересантно је да се он боље сачувао овде него у Лици, што се могло приметити кад су отуд дошле избеглице. Најновији „дођоши” су, опет, на свој начин представљали стари крај.

– Карађорђевачки старци препознавали су их на двеста метара. По томе где су држали руке и како су нагињали тело знало се да ли су горштаци из више или мање брдовитог краја, у коме су на тај начин одржавали равнотежу – прича Пеги.

Речени Кокотовић, сликар који је излагао с Далијем и Пикасом, вратио се из светских метропола у Карађорђево и младе Личане учио цртању. Овде нису никада били свесни његове величине и вероватно би био много цењенији да је остао горе и у даљини. Земљаци га ипак воле. Једном приликом је ђак Милоје на часу ликовног нацртао голу жену. Учитељ Станко се пренеразио и хитно ђака послао по оца. Међутим, отац је био срећан што син није направо неку већу свињарију.

– Овај мој надмашиће Кокота – рекао је задивљено.

Дубок глас и снажна песма ојкача су лички знак препознавања. Причало се да је Раша Бубало својевремено, кад запева гасио петролејке. Једна од снајки – Швабица, неколико пута је пала у несвест док се није навикла на песму! Грлат је био и Рашин син Дука. Он је водио пса у лов када су наишли на стадо од око сто оваца. Чобан је запомагао да ућутка кера јер ће растерати овце. Кад се Дука продерао „марш”, то је урадио тако гласно да је растерао стадо, које је, прича се, цело село сакупљало до дубоко у ноћ.

Динарци који су насељавали Карађорђево донели су и многе вештине. Негде уочи Другог светског рата, неки Немац Брихта из Честерега довезао се на великом мотоциклу у Карађорђево и понудио га заувек оном ко уме да га упали и повезе. Рачунао је да је то једини примерак такве машине у Банату и да такво нешто овде нису ни видели. Одмах се нашао један од Бубала, упалио мотор и одвезао се у ковитлацу прашине. Брихта, богат човек и власник млина, био је спреман да испуни обећање. Прича се да је са Србима лепо живео и да је 1940. у Карађорђеву кумовао код крштења четничке заставе. Кад је после Другог светског рата заглавио у затвору, Карађорђевчани су му носили храну и помогли да се избави.