Бескомпромисни хуманиста

Стари су нам Латини оставили гласовито правило за пристојно понашање на испраћају покојника: „De mortius nihil nisi bene”.

Али, као што се то правило користи с упадљивим претеривањем, понекад без икаквих критеријума, ја овог пута управо стога имам велики проблем: како да се оно што желим да кажем као сушту истину не изгуби у сивилу пуке обичајне конвенције. А истина је следећа:

Престало је да куца срце изузетног човека. Престало је да куца срце човека меке, сензибилне, понекад сам знао да помислим чак девојачке душе, срце човека спремног да пусти сузу у свим потресним тренуцима људског индивидуалног и колективног страдања.

Имајући то у виду, ни најмање ме није зачудило када је, одлазећи у пензију негде с почетка деведесетих година прошлог века, на опроштајној седељци у Институту за филозофију и друштвену теорију професор Тадић заплакао, поставивши питање себи и свима нама који смо га окружили: „Како је могуће мене и Крешу (професора Андрију Крешића) ставити на две различите стране, па нас чак и супротставити, само зато што не припадамо истој нацији?” Професор је плакао, ми смо ћутали, ћутао је и Крешић заједно с нама у дубокој сагласности с речима и сузама које су нас натерале да концентрисано размишљамо о том крвавом, несрећном и бесмисленом рату који је био управо у току.

Професор се свакако сетио у тим тренуцима и свог партизанског војевања за време Другог светског рата, губитка готово читаве своје породице у том рату, идеала с којима се борио за ослобођење окупиране и успостављање слободне Југославије, својих пријатељстава на читавом југословенском простору, али и свих хуманистичких поука годинама упућиваних својим студентима, по законима своје савести и узвишене педагошке одговорности.

Престало је да куца срце човека чврстих моралних и демократских принципа, који су у свим приликама њихове угрожености то меко срце преобраћали у срце орла спремног да те принципе брани без обзира на личну цену коју мора да плати. Стога ме ни најмање није зачудило када је седамдесетих година прошлог века, у време највеће идолатрије имена и дела Јосипа Броза Тита, професор дигао глас против његове властодржачке неприкосновености, отварајући питање његове доживотне несмењивости. Отворио је то питање са свешћу и одговорношћу интелектуалца у највишем значењу тог појма, сматрајући да се, после свих цивилизацијских и демократских тековина човечанства, оваквим учвршћивањем владавине поданичког менталитета бескрајно унижава осећање достојанства и слободе југословенског грађанина. Зна се какву је цену платио и морао да плати заједно с још неколико својих колега професора Филозофског факултета, због такве своје одважности и грађанске одговорности.

Али, професор Тадић није био само бескомпромисни борац и хуманиста. Добро се зна да је он научник, филозоф, мислилац од изузетног формата. Оставља иза себе двадесетак књига трајне вредности. Да се родио у некој другој, многољуднијој култури сасвим је сигурно да би велика већина тих књига била преведена на многе светске језике, али оно што је битније од тога јесте чињеница да су та дела извршила огроман утицај на развој науке и филозофије на читавом простору српскохрватског језичког простора и на изоштравање вредносних критеријума у свим областима којима се он бавио.

Све ми то, најзад, даје за право да устврдим да је професор Тадић био један од најимпресивнијих узора, не само својим студентима, већ свим генерацијама млађим од себе, коначно, и ја сам увек са осећањем поноса сматрао овог дивног човека и ову вансеријску личност интелектуалца својим учитељем и искреним пријатељем. Зато ме његов одлазак с овога света притиска осећањем највеће туге и захвалности. Међутим, зјапећа празнина коју професор Љубомир Тадић оставља иза себе осећала се и у времену његове дуге и тешке болести у свим областима у којима је стварао, па се може рећи да је већ сада осведочена чињеница да није отишао човек који болно недостаје овом или оном појединцу, већ читавој култури овог народа чијем је напретку тако дуго и тако много доприносио.

Јагош Ђуретић

--------------------------------------------------------------

ДОБРИЦА ЋОСИЋ О ЉУБОМИРУ ТАДИЋУ

Међу умнима најхрабрији

Умро је професор Љубомир Тадић. Један од најзначајнијих људи свога доба. Имао сам срећу да ми буде и најоданији пријатељ.

Он је међу умнима био најхрабрији. Међу борцима за слободу и истину, најупорнији. У својој науци уздизао се међу прве и знао шта не зна. Часност и доброта биле су му истакнуте врлине. Време и потомци просудиће и његово дело и животне циљеве.

Љубомир Тадић се сврставао међу водеће људе српске опозиције титоизму. Био је идејни протагонист реформе брионске монархије с циљем стварања социјалдемократског и цивилизованог друштва.

Они који сневају свет слободе, правде и добра свим људима и народима, видеће његову светлу путању.