Златни кључ Балкана

У Београд је, почетком деведесетих стигао из Сарајева, заједно са групом руских уметника. Дошао је, отмено, са - виолином под мишком. Од тог момента, Небојша Кундачина,  првак Драме Народног позоришта у Београду, у посебном  је емотивном односу са српском престоницом.
За њега је Београд одувек био и остао фасцинантан град. Раскрсница путева. Златни кључ Балкана. Моћни бастион свеукупних вредности српског и осталих бројних народа. Од памтивека дошљачка варош, али и отворена кућа, небо за бескућнике.

Маркантан телевизијски и позоришни Карађорђе родом из Херцеговине, чини се,  још је у потрази за оном, срцу најближом, улицом. Један круг је направио, али не мисли да га је затворио.

Друга кућа

Када је први пут крочио у Француску улицу, није сасвим сигуран. За Небојшу Кундачину она је успела да се отргне од тржишне мере вредности, остављајући човеку могућност - слободу мисли и ширину духа.

- Да сам рођен у Београду не бих имао дилеме око избора улице. Овако, после седамнаест година проведених овде, тешко ми је да се одредим. Да према некој улици имам сличан однос као према оној у којој сам одрастао. Међутим, како већина глумаца позориште доживљава као своју другу кућу, природно је да ми је Француска улица најближа. У њу улазим без куцања, без задршке. Однос између човека и његовог простора је одредница за многе друге ствари у животу. Француска улица је типичан репрезент грађанске епохе која у горњем делу јасно симболизује те вредности. Полази од Народног позоришта, на средини су амбасада Грчке и црква Александра Невског, а завршава се негде на обали реке. Од савремено-европског кључа иде ка дубини, долази до нечега што је дах паланке, прошлих времена. Увек ме занимало следеће: ако је званична адреса Народног позоришта број 3, где је онда број 1? То је моја дугогодишња запитаност. Истина је да нема много улица у свету које у свом окриљу негују позориште. Оне које га имају су срећне улице. Француска је, поред тога, одувек важила као место слободне и напредне мисли. Клуб књижевника,  стециште племенитог струјања идеја великих српских умова у броју 7,  кроз деценије јој је давао легитимитет једне од најдемократичнијих улица. Шта више може да се тражи од једне улице? Уосталом, чини ми се да не постоје две исте улице. Као ни два иста човека – говори Небојша Кундачина после представљања филма "Бел епох" или "Последњи валцер у Сарајеву" који је премијерно приказан после 17 година на Филмском фестивалу у Новом Саду.

Историја на улици

Он је мишљења да је Београд по геостратешкој позицији природни центар у региону.

- Изненадио сам се када сам у Москви видео недирнут споменик Карла Маркса преко пута Бољшој театра. Историја мора да остане на улици онаква каква јесте. Не треба је глорификовати, али ни поништавати. Она је сведочанство једног времена. Историјске прилике и вредновања се мењају, али говоре о периоду кроз који је Београд прошао. Он  са собом мора да носи све своје ране и ожиљке и сву лепоту коју има такав какав јесте. То је једини пут истине и спознаје – мишљења је наш саговорник.

- У Београду постоји све оно чега има у светским метрополама. Не мора да се труди, њему је просто суђено, да буде природни центар у окружењу. Било би добро да он остане препознатљив по себи самом, по сопственим обележјима. Волео бих када неко дође у Београд, да зна где је дошао. Да  се назиру његов локални колорит, језик, специфична архитектура и обичаји. А, не да га одређујемо по мегамаркетима који су готово свуда исти. У новом веку, индивидуализам се, с једне стране, истиче као врхунска мера вредности, док се из прикрајка догађа процес уједначавања. Више ни једна јабука не штрчи из гајбе. Хоћу да верујем да је београдски дух  шири и већи од свега -  истиче уметник који је почео припреме за представу "Цар Едип" којим ће бити отворена наредна сезона у Народном позоришту.

Природну локацију за изградњу Опере, он  види на Тргу републике.

- Опера треба да буде поред Народног позоришта, где би се успоставила равнотежа и  заокружила урбанистичка целина. За такву институцију то је најприхватљивије и најхуманије решење. Нажалост, прибојавам се да је на делу још један покушај да се нешто ископира. Хоће да пресликају сиднејску оперу. А Београд није Сиднеј и београдска опера нема никакве везе са сиднејском – недвосмислен је уметник.

Блиска му је мисао Моме Капора да су Београд боље запажали они који су у њега долазили, него они који су ту живели.

- Капор је лепо писао о Београду. Описивао је људе кроз карактере које је одлично уочавао вероватно из разлога што је и сам сликар. Он је рекао да  су Београђани почаствовани тиме што су ту рођени. Београђани себе сматрају посебним, што и није неки грех, јер није мала ствар бити рођен у Београду – закључује Небојша Кундачина.