Електричар постао принудни „акушер”

Сећам се, када сам возио супругу да се други пут породи, беба је кренула да излази још док смо били у колима. Премро сам од страха! Често сам после тога размишљао, шта бих и како бих да сам ја морао да обавим порођај. Та мисао ме је прогањала као кошмар. А онда ми се то чега сам се највише бојао пре шест месеци и догодило. У мојим колима, на путу Петровчић–Београд, породила се комшиница Анета, а ја сам био „акушер” – присећа се Лазар Чобановић како је у свом „бе-ем-веу” помогао да на свет дође Теодора.

Било је то 19. јуна. Тај дан Лазар је од јутра до сутона провео у свом винограду.

– Радило се, а богами и попило. Таман сам кренуо под туш, кад ми у кућу утрча комшија Енго. Завапио је: „Молим те комшија, можеш ли да ми одвезеш жену у болницу?” Било је једанаест сати увече. Нисам имао коме да оставим децу, супруга Гордана још није стигла с посла. Ја сав блатњав, побијали смо кочиће за винову лозу, а и попио сам коју више. Али гледајући унезвереног Енга, схватио сам да ми нема друге него да му се нађем у невољи.

Децу сам збринуо у комшилуку и колима дошао до његове куће. Док сам их чекао, мислио сам, одвешћу их у породилиште и то је то. Кад, излази само Енго и усплахирено ми објашњава да његова Анета од болова не може ни корак да направи, да ћемо морати да је унесемо у ауто. Подухватисмо је нас двојица, па на задње седиште. Видим ја, трудови су већ почели. Не волим да возим брзо, али сам тада нагазио гас.

Али џаба, већ код Бечмена ми је било јасно да нећемо на време стићи до Земуна. Анета је трпела велике болове, па сам позвао Хитну помоћ.С њима сам се договорио да станем код раскрснице за Јаково и ту их сачекам. У том тренутку комшиница је повикала да је порођај кренуо. Скренуо сам с пута у канал. Изашао сам да видим шта се дешава, а Енго је са задњег седишта викао: „Ево га, изашла глава, хајде ти, молим те”.

Створили су се ту и неки момци, али кад су видели о чему се ради, без речи су устукнули. Тако ја остадох сам пред Анетом која јауче. Полако сам почео да извлачим бебу. Само да се дете не угуши, једина је мисао које се сећам да ми је тада била у глави. Да, и зачудио сам се што ми чак ни руке не дрхте. Ћале ме је после завитлавао да за то могу да захвалим оном пићу које сам попио у винограду – прича Чобановић.

Дете су умотали у пешкир, а онда је убрзо стигла полиција, за њом и Хитна помоћ.

– Тек тада сам се сетио да питам Енга, који је скакао од среће и љубио ме, да ли је добио сина или ћерку – прича Чобановић.

Хитна је Енга, Анету и бебу одвезла у КБЦ „Земун”. Окупљени младићи су се разишли, отишла је и полиција, а Лазар је остао сам.

– Сео сам на камен крај пута и схватио шта ми се десило. Позвао сам моју Гоцу да јој испричам. Наравно, није ме схватила озбиљно – присећа се Лазар, а причу наставља његова супруга Гордана.

– Прво што ми је рекао било је „Породила се Анета”. Зачудила сам се што ме због тога зове. Тек кад ми је све детаљно испричао, занемела сам. Била сам поносна на њега, али стварно нисам веровала да ће то изазвати толико интересовање штампе и телевизије. Муж ми је преко ноћи постао медијска звезда – прича Гоца и истиче да чува све новине у којима је писано о њеном Лази, с којим је пет година у браку.

Енго и Анета живе на само три куће од Чобановићевих. Теодора је здрава и насмејана беба. Виђају се, а породица Ковачај с поштовањем гледа у Лазара и слуша сваки његов савет.

– Чак су ме питали и да ли сам сагласан да се девојчица зове Теодора. Недавно су изразили жељу да будем Теодорин кум. Пристао сам да будем тај који ћу детету ошишати прамен косе – каже Чобановић.

Првак у атлетици и падобранац

Лазар Чобановић (31) већ десет година ради у „Електродистрибуцији” у Земуну. Са супругом Горданом има два сина, четворогодишњег Уроша и двоипогодишњег Милана. Најмлађи је виноградар у Срему, а у његовом подруму већ зри квалитетно вино, у шта се и екипа „Политике” уверила.У селу за њега кажу да је увек ту кад некоме устреба помоћ, редовно по комшилуку поправља електричне апарате, тих је, ненаметљив, благ.

Лазар је два пута био јуниорски првак Југославије у атлетици на 3.000 метара с препонама, а бавио се и падобранством.

– Сада ме заокупљанови хоби – пецање. С женом полако градим свој дом, обоје смо запослени, па се некако сналазимо. Деца су, хвала богу здрава, што нам је и најважније у животу – закључује Лазар Чобановић.