Идејно сиромаштво теже од беспарице

Изградња термоелектране „Колубара Б” може се извести без проблема, али на сасвим другачији начин од оног на који је познат у Србији. Применом концепта који је подигао енергетику Азије. Ништа не треба да измишљамо. Људи су све пробали и доказали.

Направили су чуда са својим енергетским компанијама, али и привредама. Ми, нажалост, још стојимо у месту.

Нема ко да нас пробуди из зимског сна и свеопштег сиромаштва не само материјалног, већ и у идејном смислу, каже за „Политику” Миљан Вуксановић, човек који је готово цео свој радни век провео у свету водећи послове на највећим енергетским и другим пословима од Европе, Америке, Азије и Африке.

Дошао је за празнике „кући” из Малезије и Бангладеша где је као генерални директор водио послове на два огромна термоенергетска објекта. Случајан сусрет и неизоставно питање – можемо ли да „прекопирамо” источњачко искуство у изградњи наше давно отпочете и у коров зарасле термоелектране „Колубара Б”.

Наравно да можемо, каже наш саговорник. Концепт по коме се ради у Азији изгледа на први поглед доста сложен, али је, тврди, логички једноставан. У најкраћем покретач пројекта уз помоћ међународних финансијских институција улаже новац. Гради електрану.

Одржава је и управља производњом електричне енергије. Заправо продаје струју електропривредама као што је наш ЕПС, али по прецизно дефинисаним условима. Од цене, преко поузданости до расположивости енергентима. Ту су и многи технички детаљи.

Упоредо са ценом струје договара се и цена угља, снабдевање… Овакви пројекти се реализују на бар две деценије. За електране на природни гас рокови су нешто краћи. У случају „Колубаре Б”, сматра Вуксановић, тај период требао би да буде између 25 и тридесет година.

Тај концепт независних произвођача енергије, како га представља наш саговорник, развио се на врло једноставној бази такозваног БОТ аранжмана (build, operate, transfer) – изгради, управљај, пренеси. Али, наглашава Вуксановић да би нешто било једноставно, па и овакав начин улагања и изградње, све мора бити до танчина прецизирано. Нема лако ћемо и сутра ћемо.

„Колубара Б” је готово идеалан објекат за такав концепт. Баш онакав какав би Србији био потребан, јер нема пара и идеја како да се крене с мртве инвестиционе тачке – брза реализација пројекта, нижа цена киловата и киловат часа, мобилизација привреде у градњи. Посебно је од интереса и то што би заправо „независни произвођачи” могли да буду из Србије. Зашто би неко други улагао у Србији, ако ми за то нисмо спремни?

Пројекат иде у три фазе. У првој се, кроз припрему међународног тендера (захтева за понуду), дефинишу конкурсни услови, припрема регулатива и стручњаци који би пројекат извели.

У другој фази се након одабира извођача, приступа веома детаљним договорима (уз одговарајуће гаранције државе) у којима учествују инжењерске фирме – градитељи, финансијске институције, правни саветници, као и све три стране у уговору: испоручиоци угља, купци струје и иницијални инвеститор.

У трећој фази електрана ради и остварује профит за све учеснике у послу.

– Једноставно, зар не? Многи ће одмахнути руком и рећи – то код нас не бива. Сасвим сам сигуран да је и код нас овако нешто могуће, али само под условом да се цео посао реализује потпуним и доследним задовољењем интереса свих страна. Искуство у Азији доказује да се, уз потребно знање, све може ефикасно урадити, тврди Вуксановић додајући да „тамо где има воље има и начина”.

„За почетак сетимо се само како су се некада градили ’Ђердап 1’ или цео Обреновац. Јесмо ли тада били богатији, паметнији? Нисмо, али смо имали људе и државу који су умели да се организују и да нађу неимаре који су у стању да договорено и реализују”, каже Вуксановић.
Нисам, каже Вуксановић, од јуче и без искуства када су овакви послови у питању.

„Никада нећу заборавити Багдад, зиму 2001. Ноћи када у Багдаду мрзне, а током дана иде се у кошуљама с кратким рукавима. Уз доста напора покрећем градњу једне од највећих електрана у том тренутку: 1.400 мегавата. За трећину већа од ’Ђердапа 1’. Објекат неколико пута започињан и заустављан у последњих петнаестак година. Ни данас не заборављам речи једног од људи с којим сам тада тесно сарађивао. Рекао ми је: ’Ово је много тежи посао од новог пројекта. Као да вадиш шкорпију из песка голим прстима’.

А ’Колубара Б’ је управо то. Започета је пре више од три деценије. Пројекат који је обећавао и коме су обећавали. Базиран на тадашњој технологији коришћења колубарског угља. Био је у то време релативно једноставан за извођење, јер је у Србији било и знања и технологије да се електрана од неколико стотина мегавата реализује без проблема.

Данас их немамо. Потрошили смо стотине милиона долара, расули људе од струке, а на пољани где је започета електрана остале су рушевине полузавршених структура, зарђала опрема, подсећајући на давни одлазак неимара”, сетно говори Вуксановић.

У међувремену је, каже на крају наш саговорник, измишљен и „паметан” начин да се онемогући свака помисао да се овај реалан и оправдан пројекат остави у шипражју. Неко је смислио вештачку дилему – да ли треба урадити трећи блок у Обреновцу или вадити „шкорпију из песка” у Колубари.