Буђење левице

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Две личности, једна која је добила национални публицитет и друга чији је политички успех био само локалних димензија – од првог дана ове године су, после заслужених изборних победа, на дужностима.

Од њих се не очекује да тектонски промене ток америчке политике, али они који су их изгласали надају се да ће садашње токове макар мало да коригују.

У Њујорку, највећем америчком граду, заклетву је положио нови градоначелник Бил де Блазио, демократа који је на новембарским изборима нанео понижавајући пораз републиканском изазивачу Џои Лоти, са односом гласова од 74:24.

Тријумф је утолико већи, јер Де Блазио, упркос својој физичкој корпуленцији, на овај мегдан није изашао као политичар великог формата: пре тога је биран само за члана градске владе Њујорка.

Политички је, међутим, значајан због чињенице да је на место које медијски и политички највидљивије у Америци (градоначелник је пре њега 12 година био плутократа Мајкл Блумберг) изабрана личност која није скривала своја левичарска (медији су их описивали као „популистичка”) уверења: у младости је био симпатизер никарагванских сандиниста, а у кампањи је као главну тему имао Дикенсонову „Бајку о два града”, која је по њему и метафора данашњег Њујорка – метрополе у којој истовремено живе и најбогатији и најсиромашнији Американци.

Да не заборавимо и на други левичарски подвиг: у Сијетлу, највећем урбаном центру на северозападу САД (држава Вашингтон) од 650.000 становника, место у деветочланој градској влади на изборима је стекла и Кшама Савант, имигранткиња из Индије, која се у кампањи без имало зазора залагала за социјализам, као једини пут ка „правој демократији” и најавила да ће се борити да се минималне законске наднице скоро удвоструче.

Ако овоме додамо да је у свом последњем прошлогодишњем говору председник Барак Обама говорио о економским неједнакостима као главном проблему земље, процене политичких аналитичара да би једини изазивач Хилари Клинтон за председничку номинацију Демократске партије могла да буде сенаторка Елизабет Ворен којој је ово главни елемент политичког програма, да на чело Феда, америчке централне банке, ускоро долази Џенет Јелин, економисткиња либералних (овде синоним за левичарска) схватања, намеће се питање: да ли је реч о буђењу америчке левице?

Када је пре пет година Обама направио историјски подвиг победом над председничким изборима заговарајући велике промене у начину вођења политике у Вашингтону, већ од првог дана у Белој кући суочио се са снажним отпорима својим реформским потезима, а коначни резултат је да у другу годину другог мандата улази са скромним резултатима и разочараним следбеницима.

Већина оних који су у њега веровали сматра да их је изневерио правећи велике уступке опозицији, конзервативним републиканцима у Конгресу. Да је, укратко, одустао од тога да буде левичар, онај који је за промене друштва.

Тон америчке политике уместо њега одређивала је агресивна и компромисима несклона десница којом је кормиларило њено ултраконзервативно крило оличено у покрету „Чајанка”. На „левој” страни, међу демократама, такве организације није било, ако се изузме једногодишње деловање покрета „Окупирај Волстрит” са такође радикалном паролом о „један одсто” најбогатијих Американаца који су узурпирали и својим интересима подредили цео политички систем.

Демократска партија није „усвојила” разбарушене окупаторе Волстрита као што је Републиканска „Чајанку”. Растуће економске и друштвене неједнакости америчке демократе нису стављале у врх својих приоритета страхујући пре свега да ће бити проглашени „социјалистима”, што је етикета која је протеклих година на свим конзервативним скуповима приписивана управо Обами.

Указивање на растући јаз између један одсто најбогатијих и остатка Америке препуштено је синдикалним вођама, публицистима и неким економистима, међу којима су најистакнутији нобеловци Џорџ Стиглиц и Пол Кругман, који су доказивали да је то веома лоше не само за америчку економију, него да је подривање средње класе погубно и за амерички положај и утицај у свету.

Да је политички систем стално штимован у корист најбогатијих још од осамдесетих, када је председник данашња икона конзервативаца  Роналд Реган, види се и голим оком. У прошлогодишњем снимку америчких милијардера који редовно сачињава магазин „Форбс”, констатовано је да су 400 најбогатијих Американаца који су укупно „тешки” 2,02 билиона (хиљада милијарди) долара – за годину дана постали богатији за 19 одсто.

У истом периоду, просечан приход америчког домаћинства средње класе, дакле оног које живи од једне или две плате, остао је испод нивоа на којем је био пре „Велике рецесије”, глобалне економске кризе која је почела у децембру 2007, а (у Америци) завршена у јуну 2009. Данас је тај проход 52.100 долара – за око шест одсто мањи него пре кризе.

То не значи да америчке компаније немају пара да адекватно плате оне који раде за њих. Напротив, на почетку рецесије, укупни корпоративни профити по одбитку пореза били су око 1,3 билиона годишње, док су данас на нивоу од 1,8 билиона.

Пара се има, али су неједнако распоређене. Плате менаџерске класе (и њихови годишњи бонуси) измичу свим настојањима да буду обуздане: данас се сматра сасвим нормалним да менаџер прима хиљаду пута више од просечног радника.

Американци су додуше одувек прихватали да су неједнакости нешто подразумевајуће: да вреднији способнији треба да имају више и да су они који успевају узор за друге да више раде и више ризикују. То је била суштина „америчког сна”: да на једном нивоу сви имају подједнаке шансе, а да на другом свака следећа генерација живи боље од оне претходне.

Тај поредак, који је потврђен после Другог светског рата, већ три деценије се систематски демонтира. Левица досад није имала практичан одговор на идеологију деснице да је једини лек за овај проблем исти онај који је до њега довео: слободно тржиште.

„Слободно тржиште међутим не гарантује друштвене резултате, него само економске”, подсећа у својој анализи оснивач и директор аналитичке агенције „Стратфор” Џорџ Фридман, чија је иначе главна теза да левица не може да буде равнодушна према историјским последицама екстремне прерасподеле богатства, док десница исто тако не може да само посматра подривање средње класе и жмури пред чињеницом да половина становника земље не може да себи приушти производе и услуге које нуде америчке компаније.

„Систем је намештен да служи интересима моћних, а против породица које раде”, став је Елизабет Ворен, која објашњава да она и њени истомишљеници нису „противници капитализма”, већ да је њихов циљ да систем реформишу тако да се његове благодети расподеле равномерније и да у крајњем исходу тржиште функционише боље.

Ако су поменути успеси политичара леве оријентације знак буђења левице, да ли то значи и да ће сасвим да се пробуди? Бил де Блазио није, како је најављивано, у инаугурационом говору, ублажио своју „популизам” остао је при намери да више опорезује богате да би финансирао обданишта за апсолутно сиромашне.

„Избор Де Блазија Њујорк ће претворити у помно праћену лабораторију популистичких теорија владања које никад нису добиле овако широку подршку”, констатовао је овим поводом „Њујорк тајмс”.

Сасвим супротну поруку упутио је колумниста информативног портала „Дејли бист”, подсетивши новог градоначелника да му је главни посао – да чисти улице Њујорка, то јест да управља комплексном инфраструктуром урбаног живота, јер за пореску прерасподелу нема овлашћења.

Заклетву је иначе положио пред бившим председником Бил Клинтоном, а том чину присуствовала је и (засад само у најавама) председничка кандидаткиња за трку 2016, Хилари Клинтон. Овај политички и животни пар није иначе левичарски – Бил Клинтон је био тај који је покренуо дерегулацију Волстрита – али је очигледно проценио да би му мало левичарског имиџа неће шкодити.