Олимпијада страха

Зимске олимпијске игре, које би требало од 7. до 23. фебруара да буду одржане у црноморском граду Сочију, као да све више постају – олимпијада страха.

Генеза стварања оваквог утиска није кратка. На страну то што са Запада на Русију многи и даље гледају као на аутократску земљу, много је тога што је у међувремену учињено како би се умањио значај великог сочијског догађаја.

„Борба за поштовање људских права”, оличена у бризи за судбину женске панк групе „Пуси рајот” чије чланице су осуђене на затворске казне, или десетогодишњег узника Михаила Ходорковског (сви су недавно пуштени из затвора), стално „ажурирање”, такозваног списка Магнитског којим се појединим руским званичницима забрањује улазак у САД...

Уследиле су и критике на руски закон о забрани промоције хомосексуализма пред малолетницима, што се претворило у општу панику да ће свако од учесника такмичења и посетилаца игара, а ко је наклоњен геј популацији, у Русији имати великих проблема.

У све се уплела и афера с бившим припадником америчких обавештајних служби Едвардом Сноуденом која и дан-данас држи пажњу јавности. Потом су се појавили савети да у Сочију не би требало користити мобилне телефоне и таблете пошто ће све бити прислушкивано. Укратко, тешко је сетити се олимпијских игара које су унапред пратиле толике негативне информације.

А онда су се десила два терористичка напада у Волгограду. Први на железничкој станици, други у тролејбусу. Тешко је на било који начин повезати ове догађаје са оним што би почетком фебруара требало да уследи у седамсто километара удаљеном Сочију, али страх има моћ да се шири, без обзира на правац и циљну групу којој је намењен.

Укратко, судећи по изнетим догађајима Русија, по многима, није безбедна земља. Чак ни новогодишња конференција за медије председника Владимира Путина у којој је шеф руске државе показао велику дозу добре воље и спремности на сарадњу са свима, није одагнала неке сумње у то да ће игре у црноморском граду протећи глатко.

Олимпијске игре су, баш услед своје атрактивности и привлачности за велики број гледалаца, увек некако биле на ивици безбедности. У најупечатљивијем сећању је остао масакр у Минхену 1977.

Тада је палестинска терористичка група „Црни септембар” отела, а потом и ликвидирала 11 чланова израелског олимпијског тима. У ватреном окршају који је уследио убијена су петорица чланова „Црног септембра” али и један немачки полицајац. Интересантно је да су, како се после испоставило, Палестинцима логистику обезбедили – припадници немачких неонацистичких група.

Када је реч о Сочију, у овогодишњу Зимску олимпијаду уплетено је необично много политике. Неколицина западних шефова држава (француски, немачки, литвански...) већ су најавили да неће доћи на свечано отварање, тако да су многи са злобом приметили како ће Владимир Путин током свечаности бити окружен, углавном, ауторитарним лидерима појединих азијских и афричких држава.

До 7. фебруара остало је тек месец дана. А борба против тероризма не може да се добије у тако кратком времену и поред свега што је до сада урађено у том смислу. Руски председник Путин нашао се у посебно деликатној ситуацији: неопходно јаче ангажовање полицијских снага, а могуће и припадника руских оружаних снага, дало би пуно адута свима који на евроазијског џина гледају као на земљу у којој демократија, једноставно, не може да заживи.

Са друге стране, у Москви не сумњају у уплетеност страних терористичких организација у догађаје који су потресли Волгоград и целу Русију. И то нас враћа у времена када је свет био јасно подељен на „добри запад” и „зли исток”.

Овај пут протагонисти такве политике нису светски лидери већ људи из подземља, припадници којекаквих терористичких група, који су свесни да само у подељеном свету њихово деловање има прави ефекат. Зато је заједничка борба против ове пошасти постала неминовност. Француски председник Франсоа Оланд и Путин су још пре неколико дана у телефонском разговору сабирали идеје како се на прави начин изборити против тероризма.

Да ли је толико помињано прислушкивање свега и свачега – од шефова држава и влада, па преко њихових кувара и собара, до најобичнијих службеника по канцеларијама широм пет континената – прави начин за правовремено откривање терористичких планова и њихово осујећивање одговор на најопасније претње нашег доба?

Како је у својој новогодишњој поруци изјавио Томас Бах, председник Међународног олимпијског комитета, тероризам „никада не сме да победи”. Сочи ће, у том смислу, за све бити велики испит.