Стари снови о новој индустрији

Власт и опозиција у српском парламенту и овог децембра покушавају немогуће. Кројећи буџет за 2014. труде се да прескоче дубоку провалију између производње и потрошње. Економисти одавно указују да Србија премало производи да би могла да живи „као сав нормалан свет“. Зато не може да рачуна на економску, па ни на политичку стабилност, ако не изгради нову индустрију. Никакве финансијске акробације ту нам неће помоћи.

Њеном поновном стварању, бар на речима, сви су спремни да дају свој допринос.

Људи од науке и праксе знају да ће бити тешко. Околности нам не иду наруку. Ипак, Србији је једном успело да се индустријализује и економски усправи.

– Показали смо у прошлом веку да знамо и можемо, што значи да није немогуће – речи су Топлице Спасојевића, једног од водећих људи српске пословне заједнице, изречене на овогодишњем саветовању економиста на Копаонику.

Уместо мантре „наивног либерализма“, на „српском Давосу“ више пута се чуло да нову индустрију неће донети усамљена невидљива рука тржишта.

– Ако се не удружи са видљивом руком државе, нове индустријализације неће бити – рекао је премијер Ивица Дачић и позвао економисте, привреднике и банкаре да заједно са државом пишу нову развојну економску политику.

Национални савет за привредни опоравак, тачније шест чланова његове радне групе, представио је почетком октобра Нацрт стратегије реиндустријализације Србије. Предложени документ Драган Ђуричин је представио као „иницијалну капислу“за неопходне промене, а свој допринос изради коначне верзије овог документа дала је и Српска академија наука и уметности организовањем јавне расправе.

Због високог раста јавног дуга, рекордног мањка у буџету и претећег колапса јавних финансија, Србија ће се још неко време праћакати као риба у плићаку који брзо пресушује, упозорава Љубодраг Савић, професор Економског факултета у Београду. Прерасподелом скромног друштвеног колача и опорезивањем уског слоја боље стојећих и повећањем ПДВ-а држава ће одложити претећи банкрот, али ако не покрене производњу за извоз и не почне да гради нову индустрију, неће отклонити његове узроке.

Колапс јавних финансија није последица високих пензија и плата запослених у јавним службама, каже наш саговорник, већ наопаке економске политике која није погодовала производњи и извозу, већ увозу и потрошњи.

Техничка интелигенција, чуло се недавно у Крагујевцу, спремна је да пружи допринос стварању нове индустрије. Академија инжењерских наука и Привредна комора Србије, у присуству председника државе, обележила је у том граду 160. годишњицу рађања српске индустрије и представила програм „Националне технолошке платформе Србије“.

Српски министар привреде Саша Радуловић изјавио је да неће бити министар ако мере нове економске политике не буду дале резултате следеће године.

Радуловић је у Скупштини Србије рекао да ће се оне видети догодине и да ће Србија имати привредни раст и инвестиције.

Петар Б. Петровић, професорбеоградског МашинскогфакултетаиредовничланАкадемијеинжењерскихнаукаСрбије(АИНС), указује да модел индустријског развоја заснован на страним инвестицијама и пасивној држави није дао резултате. Наглашава да се чланови АИНС-ане слажу са политиком Министарства привреде према 153 предузећауреструктурирањуса 51.023 запослена.

– Владина одлука којом се реструктурирање ових предузећа орочава до јуна 2014. заправо је одлука да буду ликвидирана – каже Петровић. – А свака фабрика и сваки погон је битан. Србија више нема права да затвори ниједну фабрикууколикоимаискренунамерудасеиндустријализује. ТешкојеразумљиводасеуМинистарствупривредеуместостратегијетехнолошкогразвојаразвијастратегијасоцијалногпрограмазамасовноотпуштањерадника.

Петровић тврди да предузећауреструктурирањунису „теретипаразитскаструктура“, како се у јавности представљају.

– Управоутимпредузећимамора да почне процесопоравкаиндустрије – каже Петровић. – Он је могућ уз минимална улагања у поређењу са оним што је државауложилау „Фијат“. Нажалост, о предузећима у реструктурирању пласирајусе полуистине.

Србија не може да се индустријализује ако Београд опет не постане индустријски град, указује Петровић, јер у Београду живи више од четвртине њеног становништва. Зато треба оживети ИМТ и ИМР. Али и „Икарбус“, који за потребе Београда може да производи 800 аутобуса годишње, исте онакве које сада увози из Пољске. Али упола јефтиније.

О могућностима поновног рађања српске индустрије данас ће се чути реч науке и на саветовању у Институту економских наука у Београду.