Мркић на ручку код јапанског цара

Иван Мркић, министар иностраних послова, каже да се после новогодишњег пријема код јапанског цара Акихита обавезно служи ручак. Прича да је једина особа која је пробала све јер је то толико егзотично и различито од свих осталих култура да мисли да ни Кинез који је у гостима не поједе све. „Реч је о специјалној врсти рибе, затим о специјалној врсти икре, односно специјално ферментисаном јелу које има посебне мирисе, који су толико „дражесни” да они који га никада нису пробали често пожеле којешта…”

Искусни дипломата објашњава да памти ручак код јапанског цара као нешто најнеобичније и нешто што је толико било префињено и толико дуго спремано да би гости уживали у њему. „То је такво гостопримство, тако да сам без обзира на свој конзервативни укус уживао у том јелу које би просечан Србин овде другачије окарактерисао.”

Расим Љајић, вицепремијер и председник СДПС-а, најнеобичније гастрономско искуство доживео је у изборној кампањи своје странке у Неготину. „Обилазећи куће, испред једне сам послужен медом и водом. То је била сиромашна породица која ме је угостила оним што је имала. Када сам кашичицом покушао да захватим мед видео сам да је пун мрава. Онда сам безуспешно покушавао да захватим мед без мрава, али нисам успео. И да не бих увредио домаћине појео сам пуну кашицу меда са мравима.”

Као велику егзотику Љајић памти ручак у Кини који је био читав церемонијал. „Код њих је храна култ, столови се окрећу да би гости могли да сипају сва јела, али ја ништа нисам могао да једем осим хлеба, и само сам мењао тањире са гостима поред себе да се не види да је чист. Волим домаћу храну и не правим експерименте са стомаком. Не волим никакве новине.”

Славица Ђукић Дејановић министарка здравља упознала је и заволела Португалију где живи њен син. Каже да поред фудбала и фада Португалци много воле бакалар. „Свака домаћица бакалар спрема на свој начин и увек је другачији, али одличан. Један од омиљених португалских колача је пастићо де ната ( сличан минијатурној принцес-крофни) а уз њега добро иде класичан еспресо. У Португалији треба пробати разне чорбе са поврћем, рибу и плодове мора које праве веома укусно тако да не делује дијетално. И вина су им квалитетна.”

Министарка је најнеобичније јело пробала у Јапану. „Риба и пиринач су имали укус сличан сушију. Јело за нашу делегацију је припремљено пред нама и било је много укусно. Уз то су послужили вино. Волим све кухиње, а највише португалску, кинеску и нашу. Када се службено путује, део обавезе је да се проба домаћа кухиња и тако се упознаје њихова култура.”

Милан Божић, члан председништва СНС-а каже да са путовања памти аеродроме и хотеле, а да су остало седнице. „Зато је храна ваљда једино што путнику који није туриста обележи неку земљу или културни простор. Ако кинески ресторан мирише на кобасице биће да сте у Немачкој, а ако пица мирише на бели лук онда је то Француска или Словачка.”

Божић прича да је најбоље, а заправо најчудније, што је јео било на рубу сахарске пустиње у арапским земљама Магреба. „Ту су некада индијски кувари кували за наше раднике. Била су то срећна времена великих послова у арапским земљама. Кус-кус је нека врста сувог пилава а уз њега је ишло печено јагње, опет сасвим суво. То би се и могло назвати арапском кухињом. Индијци су јагњад пунили зачинима па чак и птицама и месом чије називе нису умели ни да нам преведу на колонијални енглески. Сви су уживали и пили прошверцовано млако пиво.”

Место мења укус хране и пића, каже Чедомир Јовановић лидер ЛДП-а. „Била ми једовољна чаша малбека, вина које је Европа заборавила, у кафеу Тотрони где га је и Борхес испијао, да помислим да је Буенос Ајрес град у коме бих могао да окачим шешир и изаберем га за свој дом.” Јовановић је уверен да тајна аргентинског бифтека, јагњета и ребара није у трави коју пасу животиње него у чињеници да Аргентинци живе „за комбинацију осмеха и грча којим пун стомак ваја ваша лица.”

Плехана барака на 3.500 метара на чилеанским вулканима постала је, каже, његов „Риц, Гранд хотел, Блументал, Харис бар,” када га је у „леденој сенци окамењене лаве” један човек понудио конзервама кључалог пасуља рекавши: „Ја сам Баста са Косова, како је код нас.”

Као што неће заборавити колашински „цијепани сир”, Јовановић ће упамтити и да им је негде на Проклетијама крава из логора узела конзерве „ред була” и поцепала шаторе. „Оставила нам је конзерве „карнексовог” месног нареска доказујући савршенство природе. Она срећна због „црвеног бика”, ми због тога што смо могли да се опијемо мирисом прженог нареска.”