Фројдoва верност детаљу

Беч – На првој аустријској ретроспективи Лусијана Фројда, једног од најзначајнијих сликара 20. и 21. века, Музеј историје уметности (КХМ) приказује четрдесет и три сликарска платна из свих седам деценија Фројдовог сликарства, од најранијег аутопортрета („Човек са пером“), насталог 1943, до последњег недовршеног портрета његовог вишегодишњег асистента Дејвида Досона са хртом („Портрет ловачког пса“) из 2011. Паралелно са овом ретроспективом, до половине јануара на програму музеја Сигмунда Фројда налази се изложба фотографија „Лусијан Фројд: приватно. Фотографије Дејвида Досона“ базирана на снимцима насталим у сликаревом студију који сведоче о његовим навикама, свакодневним ритуалима и процесу настајања дела. Позајмице су дошле из МоМе, лондонског Тејта, мадридског Музеја Тисен-Борнемиса, Уметничке галерије Западне Аустралије, Хиршхорн музеја у Вашингтону и многобројних приватних колекција. И поред сличности са великом ретроспективом одржаном 2011. у Националној галерији портрета у Лондону, у Бечу се налази додатних десетак радова, као и петнаестоминутни филм наручен од стране музеја, а који је снимио Фројдов асистент. Стицајем околности, свега неколико сати по „паду последње клапе“, Фројд је преминуо.

Радикално против улепшавања стварности, због чега није могао да поднесе сликарство Вермера, Рафаела и Леонарда да Винчија, Лусијан Фројд би у портретисање својих модела инвестирао неколико месеци до неколико година, откривајући сваку њихову бору, седу влас и телесне несавршености.

Платна изложена у Бечу својеврсна су документација сликареве непосредне околине, пре свега актова. Међу њима се налазе портрети жена, љубавница и деце рођене из тих веза, пријатеља и сарадника. Нит интиме прекида по које лице из комшилука – осуђивани провалник лица избразданог ожиљцима који поносно позира са својом малолетном ћерком или стари власник кладионице у инвалидским колицима, овековечен заједно са сином у сликаревом студију.

Међу актовима изложеним у КХМ се налази и чувено уље на платну „Benefits Supervisor Sleeping“ – акт „Велике Сју Тили“, коју је у сликарев студио почетком деведесетих година прошлог века довео Ли Бовери. Гојазна шефица једног лондонског бироа за запошљавање која је стотине сати позирала на излизаном каучу избледелог штофа, постала је име које се памти откако је њен акт 2008. поставио светски аукцијски рекорд (као најскупље уметничко дело живог савременог уметника), када ју је руски милијардер Роман Абрамович у њујоршком Кристију купио за 21,7 милиона евра.

Беспоштедну верност детаљу, која је до нарочитог изражаја дошла у поодмаклим годинама, Фројд је примењивао и у сликању аутопортрета од којих се девет налази на бечкој изложби.

Лусијан Фројд се дуго устручавао од излагања у земљи која је посекла корене његовом породичном стаблу – као унук творца психоанализе који је био принуђен да из Беча побегне од нациста и који је у логорима смрти изгубио многобројне чланове породице, Фројд је тек 2009, на позив Џаспера Шарпа, са којим је био пријатељ, без много наговарања прихватио понуду да излаже у Бечу, активно учествујући у конципирању изложбе све до своје изненадне смрти. Један од разлога за брз пристанак је, према речима директорке КХМ-а, за Фројда била могућност да излаже на месту на коме се налазе ремек-дела старих мајстора попут Тицијана и Бројгела, чије је репродукције његов познати предак из Беча понео за Берлин и касније у Лондон.

Један од ретких сижеа ван контекста портрета је дрво банане са зрелим плодовима које је Фројд насликао 1952, као гост британског аутора Џејмса Флеминга на Јамајци, док је овај писао свој први Џејмс Бонд роман „Казино ројал“. Ту су и „Плутонов гроб“ (2003), „Два јапанска рвача код лавабоа“ (1983–1987) и „Цикламе“ из 1964 – као цвеће које га је интересовало једнако због робусности колико и због „театралне драматичности којом вене“. Фројд је за живота насликао неколико мурала од којих су само два сачувана и оба за мотив имају управо цикламе – један се налази у трпезарији куће у Дорсету, у којој је једно време живео са својом другом женом Каролајн, a други на породичном имању Војводе од Девоншајра.

Лусијан Фројд се читавог живота држао фигуративног сликарства. На почетку је сликао искључиво четкицама од длаке сибирске ласице, грубим покретима који су остављали дубоке бразде на платнима, а с временом су његови потези постајали све нежнији и прикази све рафиниранији.

Марина Рихтер