Друго име Србије – неефикасност

Упркос атрактивном географском положају, мрежи уговора о слободној трговини са различитим деловима света и традицији државности која се мери вековима, више је него очигледно да се мучимо да пронађемо своје место у глобалној економији, као и да се одупремо притисцима на територијални интегритет и национални културни образац. Зашто је то тако?

Пратећи дискусије на друштвеним мрежама и медијским порталима, могло би се закључити да се основни проблем налази у сфери дневне политике. Хиљаде твитова и коменатара се потроши на бављење дневним изјавама политичара и на помно праћење страначког препуцавања. Међутим, упркос ауторским текстовима са много страних цитата и позивањима на историјске победе и датуме, наши руководиоци суштински имају јако мали утицај на стварност, имајући у виду размере изазова који их превазилазе.Одговорност елите није дакле у томе што наталожене проблеме не решава преко ноћи, јер је то немогуће, већ у томе што одбија да препозна размере проблема и своје тренутне немоћи, па нам скрећу пажњу на тривијалне теме, у нади да ће се ствари саме од себе решити, или да ће се дефинитивно урушавање десити некој следећој генерацији. Узрок зачараног круга сиромаштва у коме се налазимо налази се на дубљем нивоу и тиче се системске неефикасности уграђене у државни апарат и националну економију, чиме се последњих тридесетак година нико није темељно бавио. Погледајмо.

Утрошена примарна енергија је основни показатељ/карактеристика сваког економског система. Србија годишње троши енергију процењену на 16 милиона тона еквивалентне нафте, односно две тоне еквивалентне нафте по глави становника, што је отприлике на нивоу светског просека. Међутим, упоређујући ту количину енергије са оним што се годишње заиста произведе у Србији, видећемо да трошимо четири пута више енергије по јединици производа него што је светски просек и шест пута више него што је уобичајно за државе чланице ОЕЦД-а. Ова упадљива несразмера између утрошене примарне енергије и оствареног националног производа указује на неефикасност и расипање ресурса у самој основи економије, што директно оптерећује квалитет свакодневног живота и цену свега што се произведе у Србији. Овој дијагнози треба додати податак да Србија емитује пет пута већу количину угљен-диоксида по јединици националног производа од светског просека, што ће неко такође морати да плаћа и санира. Ако узмемо у обзир и да је најзначајнији домаћи извор енергије лигнит, угаљ најлошијег квалитета, као и да је удео најквалитетније енергије – струје – у укупној примарној енергији упола мањи него што је то случај у земљама ОЕЦД-а, проникнућемо у прави хендикеп Србије, без чијег исправљања свака парцијална мера има ефекат капи у мору.

Игнорисањем основне дијагнозе стања у Србији, долазимо до читавог низа погрешних закључака и фиктивних решења. Тако се може чути да основни хендикеп за српску привреду није нерационално трошење примарних ресурса, енергетска неефикасност и лоша транспортна инфраструктура, већ – закон о раду. Уместо да се ревитализују пруге и речне луке, планира се изградња канала, који је поред Дунава потпуно сувишан. Истим тим погрешним резоновањем дошло се до тумачења да је основни проблем Београда недостатак терена за боћање и потреба за улепшавањем улица, док о суштинским темама за престоницу нико не проговара: замрла лука, гашење економске активности, прескупи станови лошег квалитета, непостојање система за спаљивање отпада, незавршена градска железница итд. Да ли ће се неко у предстојећој кампањи за градске изборе сетити да постави питање зашто је цена грејања у Београду највиша у Европи, а пословни простор празан, или ћемо слушати опет демагошко пребројавање обданишта и школа и слушати бесмислена обећања о метроу и Лас Вегасу на води.

Србија има адуте да успе у 21. веку, али неопходна је промена развојне парадигме и уопште односа према држави. При врху државе пожељно је основати тело које ће се бавити планирањем развоја Србије, независно од изборних циклуса и лобистичких интереса. Главна сврха плана развоја била би валоризовање географског положаја и обезбеђивање енергетске сигурности и ефикасности. Потребно је истовремено обновити транспортну инфраструктуру, чије језгро морају бити магистралне железничке пруге и Дунавски коридор. Србија такође треба да уведе нове изворе чисте, јефтине и безбедне енергије: сагоревањем биомасе, ангажовањем енергије ветра и соларне енергије, максимализовањем хидропотенцијала и масовном гасификацијом. Приликом прераде угља за производњу електричне енергије, могуће је увести издвајање и складиштење угљен-моноксида, а једна иста централа требало би да обавља функцију и топлане и електране итд.

Заблуда је да Србија не може обезбедити средства за ова основна улагања у енергетску и транспортну инфраструктуру - имајући у виду ниску енергетску ефикасност привреде, свако улагање у овом правцу може донети натпросечни принос за инвестиције. Предуслов за све наведено јесте политичка воља да се гледа одговорније у будућност, консензус у друштву оконовог патриотизма и визије земље, слобода спољнополитичког деловања, као и валоризовање рада, образовања и техничког прогреса.

Програмски директор Центра за међународну сарадњу и одрживи развој