Публика вас оголи на позорници

Сопран Ана Рупчић представила се недавно улогом Сентe у „Летећем Холанђанину“, познатој опери Рихарда Вагнера, на сцени Народног позоришта у Београду. Каријеру Рупчићеве, некадашње студенткиње проф Радмиле Бакочевић, обележила је улога Саломе у истоименој опери Рихарда Штрауса, за коју је 2006. добила награду Народног позоришта.

Међународни успех са истом ролом остварила је 2008. током гостовања са Београдском опером у Равени. После тога у немачком граду Кобленцу представила се ролом Аријадне у Штраусовој „Аријадни на Наксосу”, отпевала је у сезони 2008/2009. више десетина пута и била проглашена за најбољег страног солисту.

На репертоару наше оперске уметнице налазе се улоге попут Аиде у истоименој Вердијевој опери, Елизабет у „Дон Карлосу“, Сантуце у „Кавалерији рустикани“, Микаеле у „Кармен“, Тоске у Пучинијевој „Тоски“ итд. До сада је успешно гостовала и у Италији, Немачкој, Хрватској, Аустрији, Македонији, Бугарској, Пољској, Румунији, Мађарској, Шведској, Израелу.

– Први пут певам у некој Вагнеровој опери, и то улогу Сенте у „Летећем Холанђанину”, са којом сам заокружила свој немачки репертоар, у ком се налазе Штраусове роле Салома и Аријадна. Сента је божанствена, угодна за певање, иако знамо да су Вагнерова дела тешка за певаче, јер је глас третирао као инструмент. Уметници који изводе Вагнерова дела веома су цењени у свету и нема их много. Младој Сенти се дешава да воли и иде до краја у својој верности, како би показала да постоје љубави које могу да трају. Било ми је задовољство што сам певала са Миодрагом Д. Јовановићем и сарађивала са редитељем Дејаном Миладиновићем, који је дела Вагнера постављао и на другим светским оперским сценамa. Он је представу осмислио маштовито и није својом режијом засенио певача. Оркестар је водио Дејан Савић. Био је одличан и хор, као и костими Катарине Грчић.

О томе како је дошла у прилику да пева Салому, која заузима важно место у њеном репертоару, наша саговорница објашњава:

– Најчувенија Штраусова опера „Салома“ је у Београду постављена пре десетак година и било је то искушење и изазов за Београдску оперу. У опусу сваког певача ви можете да имате 40 остварених рола, али вас памте по две или три. Имам ту част да сам отпевала Салому и у Равени и доживела овације публике. На то гостовање сам отишла са повређеном ногом, али нисам ни помислила да због тога одустанем. Повреду сам доживела као искушење, проверу да ли ћу издржати или се повући, да спознам колико ми је заиста до Саломе стало. Надам се да ћемо сада и са Вагнером моћи да гостујемо у иностранству.

На коментар да је „Салома” стигла случајно у Народно позориште, пре свега захваљујући Фондацији „Ђурђевке Чакаревић“, наше некадашње оперске звезде, Ана Рупчић одмах одговара да не верује у случајности.

– Те 2002. моја мама је преминула и била сам одсутна из Београда  док је у Народном позоришту трајала аудиција за Салому. Јелица, ћерка Ђурђевке Чакаревић, чула је неки мој снимак са концерта и затражила да и ја полажем аудицију и тако сам добила улогу. Схватила сам то као прст судбине, као да ми је мајка помогла да извучем из највеће туге у животу – највећи успех. Зато је Салома за мене значајна, сва је у симболици и извукла ме је тада из великог бола. Сваки пут кад је певам осетим велику снагу. Убрзо након тога добила сам позив да у Опери у Кобленцу певам насловну ролу у Штраусовом делу „Аријадну на Наксосу”. Било је то дивно искуство.

Ана Рупчић истиче да је у наредном периоду чекају нове представе:

– Певаћу сопранске роле у „Набуку“ и „Тоски“, а и „Салома“ ће бити крајем сезоне поново на нашем репертоару. Обично не планирам много, већ покушавам да ослушкујем, а улоге стижу некако саме до мене, пригрлим их и срце ми буде пуно.

О томе шта чини певача, истиче:

– Има дивних гласова, перфектних, али ако уметници немају то нешто посебно, онда све остало не вреди. Вас публика толико оголи на позорници да види колико умете да волите, патите, какав сте човек и кад сусретне искрене емоције не остаје равнодушна. Опера је заиста чудесна.