Преговарати – у Београду и Приштини

Допада ми се што садашња власт наставља миротворну регионалну политику. То није само доказ добре стратешке оријентације њених претходника, већ једини начин да се стигне у било какву будућност, то јест да се оствари базични услов за економски напредак који сви жељно очекујемо.

Божић је био тренутак да се миротворна државна политика потврди. Премијер је у свом божићном обраћању рекао да су Србији потребни мир, стабилност и економски развој, док је Александар Вучић, приликом своје посете Грачаници, нагласио да долази како би послао поруке мира и охрабрења, додавши да Србија жели да проблеме решава дијалогом.

Лепо. Него, сад се присећам, у време једне од почетних фаза преговора Београда и Приштине, затекао сам се у колима са једним од Коштуничиних саветника. Враћали смо се са догађаја који је имао везе с косовским питањем, па смо наравно о томе, возећи се, разговарали. „Све смо покушали” рекао је он. „Све смо варијанте понудили, били смо спремни на сваки компромис и опет не вреди... остало је још једино да зазвецкамо оружјем.”

До звецкања, срећом, није дошло, мада та идеја није била страна ни тадашњој опозицији. Посматрано из перспективе реаговања јавности, медија, обичног света, било је јасно да свако помињање могућности да Србија своју тренутну политику настави Клаузевицевим другим средствима, није реална али доноси леп број јефтиних поена. Чињеница је да онај ко се искрено залаже за мир, и међу интелектуалцима, често бива предметом подсмеха и омаловажавања, што је само још једна потврда колико је силеџијство, у политичком, баш као и у приватном животу, код нас увек било на цени. Рецимо, Коштуничин сарадник кога сам поменуо био је врло пристојан и мирољубив интелектуалац. Па ипак – није искључио звецкање оружјем као следећи државни корак у случају пропасти преговора, што је у тренутку нашег разговора била извесна опција.

Пошто смо ево данас, срећом, у ситуацији да су и некада најратоборнији преломили на страну мира и дијалога, тренутак је да се запитамо следеће: о чему ми, у ствари, говоримо кад говоримо о миру између Срба и Албанаца? Шта је садржај појма мир, шта је супстрат тог мира коме тежимо? Да ли је мир одсуство рата и да ли је то празан појам који нам служи само да задовољимо неки од услова у својим европским интеграцијама?

Наша се власт о томе не изјашњава. Чини ми се, нека ми не замере ако грешим, да о томе не говоре ни албански политички прваци. Имам утисак да ни једна ни друга страна уопште не размишља о овим питањима. Понашамо се, и једни и други, као ђаци које су родитељи натерали да прочитају одређену лекцију пре него што их пусте у биоскоп. Па сад деца, то јест ми, ишчитавамо лекцију, чак и меморишемо неке податке из ње очекујући награду, а да ништа из прочитаног текста не схватамо, нити разумемо какве би користи од прочитаног могли да имамо.

Мир између Срба и Албанаца, пре свега, не сме да буде само тема за Дачића, Тачија и Ештонове. Добро, и Вучића, кад загусти. Они, наравно, треба да дају тон и да воде, јер су на функцијама с којих се то чини, али не сме се десити оно што се у пракси дешава – да је мир и помирење два народа нешто што се само њих тиче.

Зато би премијер и први потпредседник морали да сваког министра у влади задуже да направи програм унапређења сарадње са албанским институцијама на Косову, из области за коју је задужен.

Сврха оваквих активности јесте реално поспешивање привредне сарадње, али и уношење неопходне дозе сигурности и безбедности у животе угрожених Срба на Косову. Супстрат мира, дакле, јесте нормализација живота у свим сегментима које живот подразумева: у привредном, у културном, у спортском, у научном... у политичком чак.

Мир међу нашим народима не остварује се потписом на некаквом документу,иако је потпис неопходан услов. Потребно је да руководиоци, и са наше и са албанске стране, пре свега ово разумеју, а онда и да конкретним активностима дају импулс оживљавању веза на свим нивоима.

У симболичком смислу, важно би било да се састанци преговарача, уместо у Бриселу, воде наизменично, у Београду и у Приштини. Тиме би се демонстрирало да преговарачи нису малолетници које неко мора да натерује и дисциплинује, већ одговорни људи којима је јасан степен историјске одговорности коју носе. Сваки састанак треба да буде праћен сусретима привредних комора, спортским утакмицама, представама, изложбама.

Сваки састанак, важно је, требало би да садржи и нешто до сада незамисливо, нешто сензационално и шокантно, да представници два до недавно сукобљена народа, оду негде у град и наочиглед пролазника – попију кафу.

Признајем, ово последње делује ми најамбициозније, али можда је чак и тако нешто могуће.