Немци не оптужују Србе за Први светски рат

Један од разлога зашто сам конзервативац (торијевац) јесте, на крају крајева, то што не могу да трпим интелектуалну неискреност левице. У мојим касним тинејџерским годинама схватио сам да сам почео да мрзим начин на који левичари (лабуристи) прикривају непријатне чињенице о људској природи или одбијају да кажу једноставне истине. Није ми се свидело ни то како се вређају ако избрбљаш такву истину и при том покушају да те ућуткају.

Даћу вам актуелни пример за то. Тужна је али непорецива чињеница да је Први светски рат, са свим својим убиственим ужасом, највећим делом резултат немачког експанзионизма и агресије. То је истина коју је недавно поновно изнео Макс Хејстингс у одличној књизи, а коју је изрекао и министар образовања Мајкл Гов. Верујем да је та анализа у основи коректна и што је још важније да је се сећамо у овој години стогодишњег јубилеја.

Чињеница је, авај, да Лабуристичка партија верује да није пристојно да се то помене. Према речима њиховог портпарола за питања образовања Тристама Ханта, „грубо” је и „ружно” рећи тако нешто. У чланку за „Обзервер” он пише да је „шокантно” да смо и даље усредсређени на „милитаристичку Немачку склону ратном хушкању у империјалној агресији”, што је неприхватљиво.

У тексту, који заслужује Нобелову награду за глупост, Хант иде и даље, што се чини као оправдање за Кајзера и његове генерале. Мистериозно је уперио прст у Србе. Окривио је Русе. Оптужио је Турке због тога што нису успели да сачувају Отоманско царство, а у једном тренутку сугерисао је да смо преоштри према ратоборној јункеровској класи. Он је тврдио да „савремена истраживања” сада верују да смо „потценили унутрашња противљења која су према Кајзеровим идејама постојала у оквиру немачке власти”, као да би то нешто променило набоље.

Можда је било још „унутрашњих противљења” Кајзеру, као што сматра Хант. Ко год да су оно били ти унутрашњи противници, од њих није било много користи, зар не? Немачка била та која је погурала Аустрију да крене у рат против Србије. Немачка је та која је објавила рат Русији 1. августа 1914. године. Немачке је та која је закључила да је неопходно извршити инвазију на Луксембург и Немачка је била та која је активирала план „Шлифен”, развијен случајно 1905. године, и послала своје трупе да се пробију кроз неутралну Белгију до Француске.

Зашто је било неопходно да се некакав лом у Сарајеву прошири инвазијом на Француску, побогу? Није било потребно. Покретачка сила иза тог покоља била је жеља немачког режима да отелотвори судбину Немачке као велике европске силе и да стекне престиж и међународни углед који долази са статусом империје. Зато је Тирпиц стално повећавао немачку флоту – упркос напорима Британије да оконча трку у наоружању. Зато су покушали да застраше Француску слањем ратног брода у Агадир 1911. године.

У суштини, због тога су милиони умрли у рововима западног фронта и на другим местима – укупно њих 15 милиона. Још већа трагедија за Немачку и остатак света била је у томе што се двадесет година после окончања тог конфликта појавио још један немачки лидер који је одлучио да обнови суштински исти војно-политички циљ – масивну експанзију немачког утицаја у Европи и шире. Иако је Хитлер био гаднији и већи милитариста од Кајзера, није случајност што је применио веома сличан план: прво да се елиминишу Француска и мање земље, а потом да се удари на Русију.

У оба рата, велики број Британаца, војника и цивила, погинуло је у борби да осујете те болесне амбиције. У суштини, они су се борили на страни деснице и не треба да буде забрањено да се та чињеница изговори. Други светски рат произашао је неумољиво из Првог, а плашим се да у оба рата терет одговорности највећим делом почива на немачким раменима. Не треба да буде забрањено да се та чињеница данас изговори – не само због истине него и због Немачке у 2014. години.

Хант је крив због тога што прича потпуне глупости, али се испод његовог смушеног лупетања о „вишеструким историјама” налази оно за шта он замишља да је љубазност. Ови ратови су били потпуно застрашујући и за Немце као и за друге, а Немци су данас и те како наши пријатељи. Он не жели да се у комеморације 1914. године увлажи ксенофобија или национализам, и ја сам с тим у потпуности сагласан.

Сви желимо да замишљамо Немачку каква је данас – дивна, мирољубива, демократска земља и један од наших највећих пријатеља и партнера у свету, земља са импресивним технолошким достигнућима, место без премца када је реч о културном богатству и цивилизацији. Оно што Хант не схвата у свом пробирљивом левичарском заваравању јесте да он вређа огромна духовна остварења савремене Немачке.

Немци су данас такви какви јесу зато што су искрени према себи самима и зато што су у последњих 60 година пролазили кроз агонију признавања ужаса који су починили. Они то не гурају под тепих. Они не оптужују Србе да су криви за рат од 1914. до 1918. године. Они не оптужују ни Русе, ни Турке. Они знају какву су цену платили због милитаризма 20. века.

Они не покушавају да ублаже или поделе кривицу за сукоб. Они су то покушали у тридесетим и знају да тај пут води у лудило. Немци знају истину о светским ратовима и о својој улози. Они су то научили и променили су се. Било би катастрофално ако би та истина данас била замућена. Тешко могу да поверујем да аутор тог блесавог чланка у „Обзерверу” предлаже да се промени историја која се ући у нашим школама.

Ако Тристрам Хант озбиљно негира да је немачки милитаризам био у корену Првог светског рата, онда он није права особа за посао који обавља, ни у опозицији, ни у влади, и треба да поднесе оставку, а ако то не негира, онда треба дати појашњење.

Борис Џонсон

(Аутор је градоначелник Лондона)