Закони на кило

Не­где из­ме­ђу ми­та и исти­не про­ве­ја­ва, ка­ко ме­ђу на­шим „евро­ен­ту­зи­ја­сти­ма“ та­ко и у кру­гу оних ко­ји се сма­тра­ју „евро­скеп­ти­ци­ма“, ве­се­ла при­ча о „по­ду­хва­ту“ Ру­му­ни­је и Бу­гар­ске, ко­је су, сил­но жу­ре­ћи у ЕУ, не­ке нео­п­ход­не „про­е­вроп­ске“ за­ко­не на­вод­но усва­ја­ли чак и на „теч­ном“ ен­гле­ском је­зи­ку. У Ср­би­ји за са­да то­га још не­ма, али то не зна­чи да се и код нас мно­ги за­ко­ни не усва­ја­ју „на­врат-на­нос“, што се че­сто оправ­да­ва „ман­тром“ о по­тре­би ускла­ђи­ва­ња са пра­ви­ли­ма ЕУ.

Још су дав­но рим­ски прав­ни­ци го­во­ри­ли да „што је ви­ше за­ко­на, то је др­жа­ва по­ква­ре­ни­ја“. То не тре­ба схва­ти­ти бу­квал­но. Прав­ни си­сте­ми мо­дер­них др­жа­ва се за­сни­ва­ју на пу­но ра­зно­вр­сних за­ко­на и дру­гих прав­них про­пи­са, ко­ји се у скла­ду с по­тре­ба­ма жи­во­та и раз­во­ја дру­штва че­сто и ме­ња­ју, али је на­чин на ко­ји се то чи­ни пра­ва сли­ка озбиљ­но­сти јед­не др­жа­ве и ква­ли­те­та ње­ног прав­ног си­сте­ма. Ка­ко у по­гле­ду то­га сто­је ства­ри у Ср­би­ји?

Већ го­ди­на­ма се мно­га на­ша ми­ни­стар­ства мал­те­не так­ми­че у бро­ју за­ко­на ко­је пред­ла­жу На­род­ној скуп­шти­ни. Што ви­ше но­вих за­ко­на и што ви­ше из­ме­на ра­ни­је ва­же­ћих за­ко­на, па још и ако се ра­ди о не­ким ра­ди­кал­ним про­ме­на­ма, ко­је се увек на­рав­но озна­че као „европ­ске“, то су ми­ни­стар­ство и ми­ни­стар успе­шни­ји. По­не­кад се и тек усво­је­ни за­ко­ни, а не­ка­да чак и пре по­чет­ка њи­хо­ве при­ме­не, ме­ња­ју и до­пу­њу­ју, што пред­ста­вља сво­је­вр­сну бла­ма­жу на­шег прав­ног си­сте­ма.

Уоби­ча­је­но се при­ли­ком обра­зла­га­ња но­вих за­ко­на ру­тин­ски на­во­ди да њи­хо­ва при­ме­на не­ће про­из­ве­сти но­ве тро­шко­ве. То се чи­ни ра­ди из­бе­га­ва­ња от­по­ра Ми­ни­стар­ства фи­нан­си­ја, ко­је се ни­ка­да не би са­гла­си­ло с но­вим тро­шко­ви­ма ко­ји ни­су пред­ви­ђе­ни бу­џе­том, али то ско­ро ни­ка­да ни­је исти­на, а не­ка­да пред­ста­вља и ви­ше не­го гру­бу не­и­сти­ну, као што је то, на при­мер, слу­чај са но­вим За­ко­ни­ком о кри­вич­ном по­ступ­ку. Већ пр­ва ис­ку­ства са це­ло­ви­том при­ме­ном тог за­ко­ни­ка, по­чев од 1. ок­то­бра 2013., ука­зу­ју на уве­ћа­ње тро­шко­ва, чак и по не­ко­ли­ко пу­та у од­но­су на ра­ни­је про­сеч­не тро­шко­ве кри­вич­ног по­ступ­ка.

Да ствар бу­де го­ра, но­ви кри­вич­ни по­сту­пак се већ са­да по­ка­зу­је као не­е­фи­ка­сан и знат­но спо­ри­ји не­го ра­ни­ји. Ис­тра­га је по­ста­ла јав­но­ту­жи­лач­ка, али ти­ме што ви­ше не­ма ис­тра­жног су­ди­је ни­је сма­њен број су­ди­ја ко­ји по­сту­па­ју у ис­тра­зи, јер су све не­ка­да­шње ис­тра­жне су­ди­је по­ста­ле су­ди­је за прет­ход­ни по­сту­пак, ко­ји та­ко­ђе по­сту­па­ју ис­кљу­чи­во у ис­тра­зи, иако ис­тра­гу ви­ше не во­де. Сто­га се већ уоча­ва ма­њак јав­них ту­жи­ла­ца, што зах­те­ва из­бор но­вих за­ме­ни­ка јав­них ту­жи­ла­ца. То је но­ви ве­ли­ки тро­шак, а при то­ме ни­је до­шло, ни­ти ће до­ћи, до рас­те­ре­ће­ња су­да.

Не тре­ба за­бо­ра­ви­ти ни на ути­цај стра­них струч­ња­ка, ко­ји нам по­ма­жу у спро­во­ђе­њу ре­фор­ми. Дра­го­це­на су стра­на ис­ку­ства и та­ква по­моћ је до­бро­до­шла, али ни­је до­бро ка­да се ме­ха­нич­ки пре­у­зи­ма­ју ре­ше­ња из дру­гих др­жа­ва, уз по­што-по­то те­жњу ка ра­ди­кал­ним из­ме­на­ма. Нор­мал­но је да сва­ки стра­ни струч­њак по­ла­зи од соп­стве­ног ис­ку­ства и прав­ног си­сте­ма ко­ји нај­бо­ље по­зна­је. Ме­ђу­тим, не тре­ба за­бо­ра­ви­ти на соп­стве­ну тра­ди­ци­ју и већ сте­че­но ис­ку­ство.

И у том по­гле­ду вр­ло је симп­то­ма­ти­чан при­мер но­вог За­ко­ни­ка о кри­вич­ном по­ступ­ку. Ис­тра­га је по­ста­ла јав­но­ту­жи­лач­ка, али не ли­чи мно­го на ис­тра­гу у др­жа­ва­ма чи­ји су нам прав­ни си­сте­ми увек би­ли бли­ски, по­пут Аустри­је, ко­ја је не­дав­но ис­тра­гу по­ве­ри­ла др­жав­ном ту­жи­ла­штву, и Не­мач­ке, ко­ја већ ви­ше од ве­ка има др­жав­но­ту­жи­лач­ку ис­тра­гу.

Још је го­ра ствар са цен­трал­ним про­це­сним ста­ди­ју­мом, а то је одр­жа­ва­ње глав­ног пре­тре­са, ко­ји је са­да пот­пу­но „стра­нач­ки“ кон­ци­пи­ран, та­ко да се у осно­ви сво­ди на до­ка­зни „дво­бој“ стра­на­ка, пред ре­ла­тив­но па­сив­ним су­дом, ко­ји ни­је ду­жан да утвр­ђу­је исти­ну. И, као што то зна­мо из аме­рич­ких фил­мо­ва, са­да се и код нас све­до­ци ис­пи­ту­ју пр­во основ­но, па уна­кр­сно, ка­да се мо­гу по­ста­вља­ти и су­ге­стив­на пи­та­ња.

По­при­лич­на су сред­ства уло­же­на у обу­ку за та­кво ис­пи­ти­ва­ње, али ко­ја је свр­ха то­га, ка­да се у Ср­би­ји, за раз­ли­ку од САД, ис­каз све­до­ка не сни­ма, већ се у за­пи­сник као и ра­ни­је, уно­си бит­на са­др­жи­на да­тог ис­ка­за, те се као и не­ка­да, сва­ки ис­каз из ис­тра­ге, чи­та­њем за­пи­сни­ка о ње­му, мо­же ко­ри­сти­ти на су­ђе­њу, иако све­док ис­каз ни­је дао су­ди­ји.

Та­ко не­што је на­рав­но, не­за­ми­сли­во у САД, и то до­бро зна­ју и стра­ни струч­ња­ци ко­ји су по­мо­гли „ре­монт“ на­шег кри­вич­ног по­ступ­ка, али као што сво­је­вре­ме­но ре­че Ни­ко­ла Па­шић – „ка­кви сте ви Ен­гле­зи, та­кав сам и ја Глед­стон“, од­но­сно – „ка­кви сте ви Аме­ри­кан­ци, та­кав вам је и кри­вич­ни по­сту­пак“.

Про­фе­сор Прав­ног фа­кул­те­та БУ, пред­сед­ник Удру­же­ња прав­ни­ка Ср­би­је