Zakoni na kilo

Ne­gde iz­me­đu mi­ta i isti­ne pro­ve­ja­va, ka­ko me­đu na­šim „evro­en­tu­zi­ja­sti­ma“ ta­ko i u kru­gu onih ko­ji se sma­tra­ju „evro­skep­ti­ci­ma“, ve­se­la pri­ča o „po­du­hva­tu“ Ru­mu­ni­je i Bu­gar­ske, ko­je su, sil­no žu­re­ći u EU, ne­ke neo­p­hod­ne „pro­e­vrop­ske“ za­ko­ne na­vod­no usva­ja­li čak i na „teč­nom“ en­gle­skom je­zi­ku. U Sr­bi­ji za sa­da to­ga još ne­ma, ali to ne zna­či da se i kod nas mno­gi za­ko­ni ne usva­ja­ju „na­vrat-na­nos“, što se če­sto oprav­da­va „man­trom“ o po­tre­bi uskla­đi­va­nja sa pra­vi­li­ma EU.

Još su dav­no rim­ski prav­ni­ci go­vo­ri­li da „što je vi­še za­ko­na, to je dr­ža­va po­kva­re­ni­ja“. To ne tre­ba shva­ti­ti bu­kval­no. Prav­ni si­ste­mi mo­der­nih dr­ža­va se za­sni­va­ju na pu­no ra­zno­vr­snih za­ko­na i dru­gih prav­nih pro­pi­sa, ko­ji se u skla­du s po­tre­ba­ma ži­vo­ta i raz­vo­ja dru­štva če­sto i me­nja­ju, ali je na­čin na ko­ji se to či­ni pra­va sli­ka ozbilj­no­sti jed­ne dr­ža­ve i kva­li­te­ta nje­nog prav­nog si­ste­ma. Ka­ko u po­gle­du to­ga sto­je stva­ri u Sr­bi­ji?

Već go­di­na­ma se mno­ga na­ša mi­ni­star­stva mal­te­ne tak­mi­če u bro­ju za­ko­na ko­je pred­la­žu Na­rod­noj skup­šti­ni. Što vi­še no­vih za­ko­na i što vi­še iz­me­na ra­ni­je va­že­ćih za­ko­na, pa još i ako se ra­di o ne­kim ra­di­kal­nim pro­me­na­ma, ko­je se uvek na­rav­no ozna­če kao „evrop­ske“, to su mi­ni­star­stvo i mi­ni­star uspe­šni­ji. Po­ne­kad se i tek usvo­je­ni za­ko­ni, a ne­ka­da čak i pre po­čet­ka nji­ho­ve pri­me­ne, me­nja­ju i do­pu­nju­ju, što pred­sta­vlja svo­je­vr­snu bla­ma­žu na­šeg prav­nog si­ste­ma.

Uobi­ča­je­no se pri­li­kom obra­zla­ga­nja no­vih za­ko­na ru­tin­ski na­vo­di da nji­ho­va pri­me­na ne­će pro­iz­ve­sti no­ve tro­ško­ve. To se či­ni ra­di iz­be­ga­va­nja ot­po­ra Mi­ni­star­stva fi­nan­si­ja, ko­je se ni­ka­da ne bi sa­gla­si­lo s no­vim tro­ško­vi­ma ko­ji ni­su pred­vi­đe­ni bu­dže­tom, ali to sko­ro ni­ka­da ni­je isti­na, a ne­ka­da pred­sta­vlja i vi­še ne­go gru­bu ne­i­sti­nu, kao što je to, na pri­mer, slu­čaj sa no­vim Za­ko­ni­kom o kri­vič­nom po­stup­ku. Već pr­va is­ku­stva sa ce­lo­vi­tom pri­me­nom tog za­ko­ni­ka, po­čev od 1. ok­to­bra 2013., uka­zu­ju na uve­ća­nje tro­ško­va, čak i po ne­ko­li­ko pu­ta u od­no­su na ra­ni­je pro­seč­ne tro­ško­ve kri­vič­nog po­stup­ka.

Da stvar bu­de go­ra, no­vi kri­vič­ni po­stu­pak se već sa­da po­ka­zu­je kao ne­e­fi­ka­san i znat­no spo­ri­ji ne­go ra­ni­ji. Is­tra­ga je po­sta­la jav­no­tu­ži­lač­ka, ali ti­me što vi­še ne­ma is­tra­žnog su­di­je ni­je sma­njen broj su­di­ja ko­ji po­stu­pa­ju u is­tra­zi, jer su sve ne­ka­da­šnje is­tra­žne su­di­je po­sta­le su­di­je za pret­hod­ni po­stu­pak, ko­ji ta­ko­đe po­stu­pa­ju is­klju­či­vo u is­tra­zi, iako is­tra­gu vi­še ne vo­de. Sto­ga se već uoča­va ma­njak jav­nih tu­ži­la­ca, što zah­te­va iz­bor no­vih za­me­ni­ka jav­nih tu­ži­la­ca. To je no­vi ve­li­ki tro­šak, a pri to­me ni­je do­šlo, ni­ti će do­ći, do ras­te­re­će­nja su­da.

Ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti ni na uti­caj stra­nih struč­nja­ka, ko­ji nam po­ma­žu u spro­vo­đe­nju re­for­mi. Dra­go­ce­na su stra­na is­ku­stva i ta­kva po­moć je do­bro­do­šla, ali ni­je do­bro ka­da se me­ha­nič­ki pre­u­zi­ma­ju re­še­nja iz dru­gih dr­ža­va, uz po­što-po­to te­žnju ka ra­di­kal­nim iz­me­na­ma. Nor­mal­no je da sva­ki stra­ni struč­njak po­la­zi od sop­stve­nog is­ku­stva i prav­nog si­ste­ma ko­ji naj­bo­lje po­zna­je. Me­đu­tim, ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti na sop­stve­nu tra­di­ci­ju i već ste­če­no is­ku­stvo.

I u tom po­gle­du vr­lo je simp­to­ma­ti­čan pri­mer no­vog Za­ko­ni­ka o kri­vič­nom po­stup­ku. Is­tra­ga je po­sta­la jav­no­tu­ži­lač­ka, ali ne li­či mno­go na is­tra­gu u dr­ža­va­ma či­ji su nam prav­ni si­ste­mi uvek bi­li bli­ski, po­put Austri­je, ko­ja je ne­dav­no is­tra­gu po­ve­ri­la dr­žav­nom tu­ži­la­štvu, i Ne­mač­ke, ko­ja već vi­še od ve­ka ima dr­žav­no­tu­ži­lač­ku is­tra­gu.

Još je go­ra stvar sa cen­tral­nim pro­ce­snim sta­di­ju­mom, a to je odr­ža­va­nje glav­nog pre­tre­sa, ko­ji je sa­da pot­pu­no „stra­nač­ki“ kon­ci­pi­ran, ta­ko da se u osno­vi svo­di na do­ka­zni „dvo­boj“ stra­na­ka, pred re­la­tiv­no pa­siv­nim su­dom, ko­ji ni­je du­žan da utvr­đu­je isti­nu. I, kao što to zna­mo iz ame­rič­kih fil­mo­va, sa­da se i kod nas sve­do­ci is­pi­tu­ju pr­vo osnov­no, pa una­kr­sno, ka­da se mo­gu po­sta­vlja­ti i su­ge­stiv­na pi­ta­nja.

Po­pri­lič­na su sred­stva ulo­že­na u obu­ku za ta­kvo is­pi­ti­va­nje, ali ko­ja je svr­ha to­ga, ka­da se u Sr­bi­ji, za raz­li­ku od SAD, is­kaz sve­do­ka ne sni­ma, već se u za­pi­snik kao i ra­ni­je, uno­si bit­na sa­dr­ži­na da­tog is­ka­za, te se kao i ne­ka­da, sva­ki is­kaz iz is­tra­ge, či­ta­njem za­pi­sni­ka o nje­mu, mo­že ko­ri­sti­ti na su­đe­nju, iako sve­dok is­kaz ni­je dao su­di­ji.

Ta­ko ne­što je na­rav­no, ne­za­mi­sli­vo u SAD, i to do­bro zna­ju i stra­ni struč­nja­ci ko­ji su po­mo­gli „re­mont“ na­šeg kri­vič­nog po­stup­ka, ali kao što svo­je­vre­me­no re­če Ni­ko­la Pa­šić – „ka­kvi ste vi En­gle­zi, ta­kav sam i ja Gled­ston“, od­no­sno – „ka­kvi ste vi Ame­ri­kan­ci, ta­kav vam je i kri­vič­ni po­stu­pak“.

Pro­fe­sor Prav­nog fa­kul­te­ta BU, pred­sed­nik Udru­že­nja prav­ni­ka Sr­bi­je