Голим рукама хватају бомбе

Ко каже да се ми не плашимо бомбе? Па, одвели би нас одмах у лудницу када би рекли да се не плашимо! Тако говори Братислав Ранчић, начелник Управе за цивилну заштиту Сектора за ванредне ситуације МУП-а Србије.

У друштву Драгише Николића, инспектора за пројектовање и контролу уклањања неекслодираних убојних средстава (НУС), и пиротехничара Драгана Стојковића, званог Пикси, Ранчић нас дочекује у својој канцеларији на Новом Београду. Телефон му непрестано звони.

Они су стручњаци Одељења за неексплодирана убојна средства и једни су од најбољих у региону. Простим језиком речено, Ранчић и његова екипа неутралишу бомбе заостале из бројних ратова. Углавном то чине голим рукама, јер се овај посао не ради у рукавицама.

Приликом рада са великим пројектилима, не носе ни панцир – јер нема сврхе. „Ако експлодира, ту нема спаса, одуваће вас. То је наша прича”, смирено каже Ранчић. Пиротехничар Пикси је, за протеклих 15 година, неутралисао више хиљада бомби. Теоретски, то је најмање исто толико спасених живота, јер неке од ових бомби уништавају све око себе и до 200 метара у пречнику.

„Имам новинаре овде, зовем те мало касније”, по ко зна који пут Ранчић прекида везу и показује нам своје необичне сувенире. Остатак гранате из првог светског рата, пронађене на Бановом брду, крилца од касетне бомбе из 1999. године, школску гранату. Ипак, авио-бомба из Другог светског рата „СЦ-1000”, која је недавно пронађена у Београду и безбедно уништена на полигону у Никинцима, била им је прва овог типа. Крупан калибар, 800 милиметара, до сада су само три такве извађене у Европи.

– Упаљачи су наш први противник. У случају грешке, онај ко почне да га одврће, одлетеће у ваздух. Зато морате да имате приступ изворима информација, да знате о ком типу упаљача се ради. Ако немате информације, онда радите „на срце”. У нашој управи није било жртава, али међу колегама јесте. Два војна пиротехничара су страдала 2012. на Копаонику, од касетне бомбе – подсећа начелник.

Управа за цивилну заштиту није једина институција у Србији која се бави овим послом. Ту је и Центар за разминирање, затим противдиверзиона чета из састава Београдске бригаде МУП-а, и још једна таква екипа из Новог Сада. Војни стручњаци раде на територији која је под контролом војске, а остатак Србије покрива управа. Тренутно их је 11 запослених, потребна су још тројица, а у целој Србији овим послом се бави између 30 и 40 људи.

– Сарађујемо и са колегама из иностранства. Зна се ко су највеће силе у свету, а исте те земље су силе и у нашем послу. Није то само искуство, већ и техничка опремљеност. Технологија много помаже, али су ипак људи незаобилазни. У иностранству се користе роботи које ми немамо. Један робот кошта око 60.000 евра. Јер, најважнији је тренутак померања, а робот је тај који може да ухвати и помери и прими евентуални удар – објашњава Ранчић.

Тешко је и проценити колико још неексплодираних убојних средстава има по Србији, али сигурно је реч о десетинама хиљада, као подмукли талог пет ратова у 20. веку.

– Од Другог светског рата до седамдесетих година, у СФРЈ погинуло је око 4.000 људи од НУС. Мени је тако стриц страдао. Имали смо недавно случај у Чачку, где су два човека погинула. Послови систематског чишћења захтевају много већи број људи. То је веома тражена професија у свету, зато што је опасна. Плате су веома високе за наше појмове, од 8.000 до 10.000 долара месечно – открива Ранчић.

Ипак, он препоручује младим људима да се баве деминирањем, уколико их то привлачи, и напомиње да пиротехничари имају бенефицирани радни стаж, додаје им се шест месеци на сваку годину дана проведену у служби.

– Кад креће обука, прво им се покажу слике погинулих пиротехничара. Многима од њих тада се стегне срце, поплаше се. Један је чак напустио обуку! Да бисте изградили пиротехничара потребно је од пет до седам година. Тек кад претури доста тога преко главе, у стању је да самостално делује. Нисмо ми лудо храбри, само радимо посао који захтева велико знање, мирне нерве и хладну главу – закључује Братислав Ранчић, док му телефон и даље упорно звони. Бомбе не могу да чекају.

Заостала бомба убила багеристу

У експлозији заостале бомбе из Другог светског рата 3. јануара у близини Бона на западу Немачке једна особа је погинула а осам је повређено. Портпарол полиције града Ојскирхена, у близини Бона, рекао је за агенцију Франс прес да је током извођења радова погинуо возач багера када је налетео на заосталу бомбу која је експлодирала.