Да ли је нешто претекло

Пред само затварање прве националне српске филмске манифестације, Филмског фестивала Србије који је у недељу увече окончан у Новом Саду, чланови фестивалског Управног одбора обратили су се новинарима. У фази нашег поимања и развоја комерцијалних односа, неминовна питања била су – паре. Другим речима, колико је добијено а шта уложено, колико је шта коштало, да ли је баш тако морало бити и да ли је, евентуално, нешто претекло...

Говорећи о финансијском салду манифестације, који се у овом тренутку још увек креће око врло растегљивих претпоставки јер ни приходи ни расходи нису сасвим сумирани, новинари су сазнали да је буџет фестивала износио 1,3 милиона евра, од којих је део добијен од Извршног већа Војводине, Министарства културе Србије, града Новог Сада са којим је потписан за сада двогодишњи уговор о фестивалу, а део – тешком муком – од различитих покровитеља и спонзора.

– Доста тих соцреалистичких прича о парама! Ако ми останемо у Управном одбору за следећу годину, ако ја будем био на овом месту, овај фестивал ће коштати два и по милиона евра, а треће године можда и десет милиона евра, јер српски филм и српска кинематографија то заслужују, рекао је Драган Бјелогрлић, председник Управног одбора.

Овако изречена амбиција, у принципу нимало погрешна, повукла је неке изречене дилеме и питања и много више прећутаних на тој прес конференцији, али сасвим добро формулисаних у многим медијима и међусобним разговорима на Фестивалу. Да ли су импозантна средства потрошена на иностране госте (којих није било много, ни на нивоу размажених и скупих звезда), на домаће филмове, на иностране филмове (одлична селекција "Еуримаж"!), на црвени тепих и гламур отварања и затварања, на домаће госте, пропагандни материјал, маркетинг друге врсте, награде, пратећи стаф од стотинак младих људи, можда на коктеле (новинари су могли да процене евентуално само цену уводног коктела, пред отварање и трошкове ручка на који су позвани последњег фестивалског дана...)? Од Бјелогрлића се могло сазнати само да је, како је рекао, једна трећина пара – око 400.000 евра, потрошено на постпродукцију четири фестивалска филма, на награде, котизацију и учешће филмова, на долазак гостију, на ангажман више од стотинак људи који су радили на фестивалу...

Избор Новог Сада и овај Филмски фестивал Србије, рекоше чланови Управног одбора, подсећа их на Единбург, Салцбург, Авињон... и друга велика места на културној мапи Европе где се одвијају велики и значајни фестивали. Другим речима, зар је онда важно шта колико кошта? Нешто касније, после ове пресконференције, у паузи док се ишчекивала велика гламурозна завршна свечаност, новинари су се испред Културног центра Новог Сада ипак наглас преслишавали: зар велики међународни филмски фестивал у Карловим Варима, са огромним бројем иностраних филмова, више стотина иностраних гостију и високим износом додељиваних награда не кошта "само" 3,5 милиона евра, зар београдски Фестивал ауторског филма не кошта само тридесетак хиљада евра, зар највећи део српских филмова приказаних у Новом Саду није већ добио средства од државе и зашто би се њихово фестивалско приказивање плаћало по цени од чак десет хиљада евра... Али, никада не треба трчати пред будућношћу, рекао је једном Хичкок, одбијајући да говори о проценама будућег успеха својих филмова. Ова мудра реченица могла би се применити и на новорођени Филмски фестивал Србије. Будућност фестивала зависиће, најнепосредније, од будућности српског филма, а да ли ће на његовом челу остати исти Управни одбор, исти организатори, веће или мање паре, остаје да се види...