Позоришна терапија

ИНТЕРВЈУ
Редитељска награда "Бојан Ступица" коју додељује Савез драмских уметника Србије припала је Славенку Салетовићу, који је 27 лауреат овог угледног признања. Салетовић је награђен за најбољу режију у конкуренцији 11 премијерно изведених представа у нашим професионалним позориштима у протеклом трогодишњем периоду: за комедију Николаја Гогоља "Женидба" која је на репертоару Народног позоришта у Београду, на Сцени "Раша Плаовић".

Славенко Салетовић је режирао око 80 позоришних представа и 10 телевизијских драма и филмова, око 40 праизвођења домаћих писаца. Редовни је професор, шеф катедре за позоришну и радио режију Факултета драмских уметности у Београду, и председник Савета Универзитета уметности у Београду.

Стара тема како се добро удати или оженити којом се бави комедија "Женидба" донела Вам је награду "Бојан Ступица". Шта за Вас значи ово признање?

Пресрећан сам јер сам камичак у одржавању имена и успомене на Бојана Ступицу. Имао сам срећу да као студент присуствујем пробама његових последњих режија. Видео сам његовог "Дунда Мароја" и још неколико представа. Добити награду која носи његово име, која је уз то и награда еснафа а после три  плодне позоришне године! Шта може лепше да се деси редитељу? На позив Божидара Ђуровића дошао сам у национални театар на преговоре. Када ме је питао да ли бих желео да радим Гогољеву "Женидбу", посебно сам се обрадовао јер тај комад већ двадесет година држим у фиоци. У Народном позоришту у Нишу 1985. године радио сам поставку овог дела која није успела. У међувремену стално сам се враћао том Гогољевом тексту са амбицијом да га откључам јер сам осећао да неки кључ мора да проради. То је прича о испуњавању снова. Тема је фокусирана на страх од партнера, од везе, од брака, уз радикализацију надреалистичног приступа. Свој став да је Гогољ, заправо, отац светског надреализма потврдио сам тако што смо направили представу која је профункционисала управо по том кључу.

Коју сте шифру употребили за "откључавање"?

Гогољ  је у поднаслову комада написао да је у питању невероватан догађај, па сам поверовао да писац снажно указује на надреализам, на појачане односе, појачане карикатуралне ликове. Тако смо пронашли кључ приступа. Гогољ је, иначе, ово дело писао по истинитом новинском извештају. Кренуо сам од тренутка када је младожења запросио младу, скочио са другог спрата, из салона и – побегао. Шта ли се све догодило у тој глави од страха! Кључ сам пронашао уз велику помоћ Пјера Рајковића, сарадника за сценски покрет, тако да сваки лик споља има одређене, препознатљиве, животињске особине. И Гогољ нам је помагао сваком следећом репликом, што је већ врста позитивног безобразлука. Консултовао сам се са и људима који изучавају руску књижевност, а посебно Гогоља. Били су скептични, јер сви сматрају да је Гогољ сјајним уочавањима ликова и друштвених појава реалиста, а ја, пак, тврдим – и покушавам да докажем – да је надреалиста. То је тај радикални приступ који је, заправо, нежан када узмемо у обзир све што нам се догађа у позоришту.

Режија по Вама мора да погоди време и место и тако пренесе идеју публици…

Ја сам радикално конзервативни редитељ. Док сам жив, трудићу се да што милитантније доказујем тезу да редитељ мора да откључа текст, да схвати из којег миљеа, из које епохе, из које географије наилази та енергија и да је пренесе данашњем гледаоцу, главном "циљу" те, такозване, позоришне терапије. Мој идеал театра јесте: када седнете у столицу, када се упале чаробна светла, почиње празник позитивне енергије и терапија ваше, и моје, намучене душе. То обично иде кроз комедију; не мора да значи да је увек тако, али агресивност, експресија ради експресије, узнемиравање гледаоца и његово довођење у фазу да препознаје на сцени нешто што га, иначе, у животу иритира… лично сам противник тога.

Често режирате у унутрашњости?

Да бих одржао континуитет радим и у такозваној провинцији. Не само зато што хоћу, и волим, него – да будем искрен, и што не радим у континуитету у Београду. Међутим, када бих имао сва отворена врата београдских позоришта, натерао бих Салетовића да сваке године уради представу ван Београда. И сваког доброг редитеља бих задужио да иде и ради у позориштима по Србији. То су мисије! Јер, тамо седе и чекају исто даровити, жељни посла, глумци, сценографи, сликари, композитори...

Позоришна сезона је завршена. Како је оцењујете?

Морам да истакнем "бум" Позоришта на Tеразијама. Заиста се догодило чудо. То је главни утисак сезоне која је била конфузна. Приметио сам да ми се придружују неке колеге у ставу да треба спустити лопту и вратити театар причи, ликовима и дејству на публику. Конкретно, мислим на Егона Савина, Милана Караџића… Значи, упркос популарности друге, да тако кажем, позоришне естетике која је надвладала последњих година мислим да је ово прави позоришни пут. Савинов Нушић и "Тако је морало бити" доказује ову тезу. Мора више да се чита Нушић, да се чита шта су писали српски аутори, да се постављају домаћи писци. Чини се да је та театарска основа запостављена.

--------------------------------------------------------------------------

Дизајн звука – занимање будућности

Пријемни испити на ФДУ су завршени. Какви су Вам утисци o долазећој генерацији?

Велики је одзив. Глума предњачи. Од око 400 пријављених кандидата биће примљено десетак глумаца. На позоришној режији Егон Савин је примио класу коју ће чинити пет-шест младих редитељa. Велико је померање у интересовању. Рецимо, ка дизајну звука који је очигледно занимање будућности. Млади, једноставно, не иду само за тим шта би волели и желели да студирају, већ и шта им обезбеђује егзистенцију.