Како је Чачак заволео рокенрол

Чачак – „Чачак није град, то је стање духа”, каже Бора Ђорђевић у првој реченици сећања на рокенрол и музичке почетке у родном граду, а у завршној вели: „У њему сам провео првих и најлепших 17 година живота и никад га се нећу одрећи.”

Песник и вођа „Рибље чорбе” један је од 34 завичајна рокера који су својом руком описали долазак модерне музике у овај град. Истом друштву припада и Зоран Бранковић, који је те белешке уврстио у прво поглавље своје тек штампане књиге под насловом „Како је Чачак заволео рокенрол”. Придружио им је многобројне фотографије из давних дана, а издање садржи и податке о укупно 136 чачанских група које су овде у пет протеклих деценија свирале рокенрол.

ВИС „Чачански племићи” 1967: Зоран Цветковић, Нешо Жагрић, Бора Ђорђевић, Владан Јовановић, Драгутин Наумовић

– Материјал смо почели да прикупљамо крајем 2010. и уврстили смо све групе за које смо чули и сазнали, без обзира на њихово трајање и домете. Врхунска места у тој историји, разуме се, припадају Бори Ђорђевићу и Радомиру Михајловићу Точку, а од састава „Белим вишњама” и „Крвној групи” – каже за „Политику” Весна Петровић, сликар из Чачка и уредник књиге коју је издао градски Дом културе.

Узор генерацијама чачанских рокера биле су „Беле вишње”, основане у јесен 1962, а соло гитару у групи свирао је Александар Славиковић – Ацо Гуштер:

– У првом разреду гимназије почели смо да се окупљамо у просторији где су били разглас и грамофон, и ту нашли ел-пи „Шедоуза” с нумером „Апачи” која нас је оборила с ногу. Брзо смо се окупили, направили „Беле вишње” и први рок бенд у Чачку почео је да свира игранке у Гимназији, на стадиону Железничара и у „Абрашевићу”.

Тим путем кренула је и неколико година млађа генерација коју је предводи Бора Ђорђевић (61), променивши неколико група у свом граду, „Хермелине”, „П. О. Р. С.” (Последњи остаци романтичарског света), „Сафире”, „Веснике љубави”...

– Пошто сам најгоре свирао у „Хермелинима” припала ми је улога певача и басисте. Као појачало је служио један велики радио, а бас-гитара се правила тако што са обичне скинеш прве две жице. Научно је доказано да ако се магнет из телефонске слушалице причврсти на гитару, акустична постаје електрична – наводи Ђорђевић.

ВИС „Беле вишње” у башти Дома ЈНА 1966: Стево Радовић, Слободан Пајић, Мухамед Хукић, Александар Славиковић, Зоран Сокић

Каже да је полако напредовао, па прешао да свира ритам:

– Мојој срећи није било краја кад ми је отац купио праву електричну гитару, и мало је фалило да је укључим директно у струју, али су ме срећом спречили. Добош смо направили од сита прекривеног скајем, чинелу је глумио поклопац за шерпу. Пробали смо по таванима и вешерницама и кад су „Битлси” издали „Yellow Submarine” ми смо у једном вешерају, имитирајући праву атмосферу, пустили врелу воду и напунили просторију паром.

Тих година, сваки бенд имао је своју клупу у градском парку и догађало се да увече свирају по три или четири групе – вели Бора, додајући:

– Једне вечери дошао је неки момак, пребацио гитару на руски штим и почео да разваљује да смо сви занемели. Звао се Радомир Михајловић Точак.

Ево како споменути момак, касније вођа групе „Смак”, описује те дане:

– Међу највеће успехе убрајам случајни наступ у Дому ЈНА где су се одржавали сусрети техничких школа. Жељко хармоникаш ме је замолио да га пратим на гитари а он да свира неко колце Јовице Петковића, у то време најбољег хармоникаша, којег сам и ја волео. Да ме не би препознали моји другари, Нешо Жагрић, Радивоје Џексон и Рашо Главоња, ставио сам неки качкет и стао у дно бине, али ме Нешо познао јер сам носио његове жуте плишане панталоне, њему су биле уске. Отерали су Жељка са бине, а ја сам морао напред јер су скандирали „Точак”, „Точак”. Свирао сам и певао цео један концерт – памти Радомир Михајловић (64), и каже да је „спавао са првом гитаром коју му је отац купио 1959. године”.

Бора Ђорђевић и Радомир Михајловић свирали су заједно у чачанској групи „П. О. Р. С.” (Фото Дом културе Чачак)

Зоран Бранковић (63), оснивач „Дечака са Мораве” и „Крвне групе”, памти невоље са фризуром:

– Када је прошла наредба да сви гимназијалци морају прописно да се ошишају а девојке да продуже кецеље испод колена, Зоран Радосављевић Бест и ја ошишали смо се на ћелаво. У тој моди пратили су нас многи момци из школе, али је Гимназијом онда прошла нова наредба: Забрањено шишање до главе. Носио сам „фрулице” и кошуље на цветиће са клемпавом крагном. На корзоу, од „Велура” до поште, знало се ко којом страном иде, а средина је припадала паровима или онима који ће то тек постати.

А шта је остало од тог доба? Књижевник Бранко Кукић исписује у уводном слову ове повеснице чачанског реконрола:

„Ово је нека врста књиге промена из које се може прочитати да смо у животу имали и другачије погледе, веће амбиције и боља решења, али да смо поклекли пред површинским понорима и специфичном тежином времена.”