Kako je Čačak zavoleo rokenrol

Čačak – „Čačak nije grad, to je stanje duha”, kaže Bora Đorđević u prvoj rečenici sećanja na rokenrol i muzičke početke u rodnom gradu, a u završnoj veli: „U njemu sam proveo prvih i najlepših 17 godina života i nikad ga se neću odreći.”

Pesnik i vođa „Riblje čorbe” jedan je od 34 zavičajna rokera koji su svojom rukom opisali dolazak moderne muzike u ovaj grad. Istom društvu pripada i Zoran Branković, koji je te beleške uvrstio u prvo poglavlje svoje tek štampane knjige pod naslovom „Kako je Čačak zavoleo rokenrol”. Pridružio im je mnogobrojne fotografije iz davnih dana, a izdanje sadrži i podatke o ukupno 136 čačanskih grupa koje su ovde u pet proteklih decenija svirale rokenrol.

VIS „Čačanski plemići” 1967: Zoran Cvetković, Nešo Žagrić, Bora Đorđević, Vladan Jovanović, Dragutin Naumović

– Materijal smo počeli da prikupljamo krajem 2010. i uvrstili smo sve grupe za koje smo čuli i saznali, bez obzira na njihovo trajanje i domete. Vrhunska mesta u toj istoriji, razume se, pripadaju Bori Đorđeviću i Radomiru Mihajloviću Točku, a od sastava „Belim višnjama” i „Krvnoj grupi” – kaže za „Politiku” Vesna Petrović, slikar iz Čačka i urednik knjige koju je izdao gradski Dom kulture.

Uzor generacijama čačanskih rokera bile su „Bele višnje”, osnovane u jesen 1962, a solo gitaru u grupi svirao je Aleksandar Slaviković – Aco Gušter:

– U prvom razredu gimnazije počeli smo da se okupljamo u prostoriji gde su bili razglas i gramofon, i tu našli el-pi „Šedouza” s numerom „Apači” koja nas je oborila s nogu. Brzo smo se okupili, napravili „Bele višnje” i prvi rok bend u Čačku počeo je da svira igranke u Gimnaziji, na stadionu Železničara i u „Abraševiću”.

Tim putem krenula je i nekoliko godina mlađa generacija koju je predvodi Bora Đorđević (61), promenivši nekoliko grupa u svom gradu, „Hermeline”, „P. O. R. S.” (Poslednji ostaci romantičarskog sveta), „Safire”, „Vesnike ljubavi”...

– Pošto sam najgore svirao u „Hermelinima” pripala mi je uloga pevača i basiste. Kao pojačalo je služio jedan veliki radio, a bas-gitara se pravila tako što sa obične skineš prve dve žice. Naučno je dokazano da ako se magnet iz telefonske slušalice pričvrsti na gitaru, akustična postaje električna – navodi Đorđević.

VIS „Bele višnje” u bašti Doma JNA 1966: Stevo Radović, Slobodan Pajić, Muhamed Hukić, Aleksandar Slaviković, Zoran Sokić

Kaže da je polako napredovao, pa prešao da svira ritam:

– Mojoj sreći nije bilo kraja kad mi je otac kupio pravu električnu gitaru, i malo je falilo da je uključim direktno u struju, ali su me srećom sprečili. Doboš smo napravili od sita prekrivenog skajem, činelu je glumio poklopac za šerpu. Probali smo po tavanima i vešernicama i kad su „Bitlsi” izdali „Yellow Submarine” mi smo u jednom vešeraju, imitirajući pravu atmosferu, pustili vrelu vodu i napunili prostoriju parom.

Tih godina, svaki bend imao je svoju klupu u gradskom parku i događalo se da uveče sviraju po tri ili četiri grupe – veli Bora, dodajući:

– Jedne večeri došao je neki momak, prebacio gitaru na ruski štim i počeo da razvaljuje da smo svi zanemeli. Zvao se Radomir Mihajlović Točak.

Evo kako spomenuti momak, kasnije vođa grupe „Smak”, opisuje te dane:

– Među najveće uspehe ubrajam slučajni nastup u Domu JNA gde su se održavali susreti tehničkih škola. Željko harmonikaš me je zamolio da ga pratim na gitari a on da svira neko kolce Jovice Petkovića, u to vreme najboljeg harmonikaša, kojeg sam i ja voleo. Da me ne bi prepoznali moji drugari, Nešo Žagrić, Radivoje Džekson i Rašo Glavonja, stavio sam neki kačket i stao u dno bine, ali me Nešo poznao jer sam nosio njegove žute plišane pantalone, njemu su bile uske. Oterali su Željka sa bine, a ja sam morao napred jer su skandirali „Točak”, „Točak”. Svirao sam i pevao ceo jedan koncert – pamti Radomir Mihajlović (64), i kaže da je „spavao sa prvom gitarom koju mu je otac kupio 1959. godine”.

Bora Đorđević i Radomir Mihajlović svirali su zajedno u čačanskoj grupi „P. O. R. S.” (Foto Dom kulture Čačak)

Zoran Branković (63), osnivač „Dečaka sa Morave” i „Krvne grupe”, pamti nevolje sa frizurom:

– Kada je prošla naredba da svi gimnazijalci moraju propisno da se ošišaju a devojke da produže kecelje ispod kolena, Zoran Radosavljević Best i ja ošišali smo se na ćelavo. U toj modi pratili su nas mnogi momci iz škole, ali je Gimnazijom onda prošla nova naredba: Zabranjeno šišanje do glave. Nosio sam „frulice” i košulje na cvetiće sa klempavom kragnom. Na korzou, od „Velura” do pošte, znalo se ko kojom stranom ide, a sredina je pripadala parovima ili onima koji će to tek postati.

A šta je ostalo od tog doba? Književnik Branko Kukić ispisuje u uvodnom slovu ove povesnice čačanskog rekonrola:

„Ovo je neka vrsta knjige promena iz koje se može pročitati da smo u životu imali i drugačije poglede, veće ambicije i bolja rešenja, ali da smo poklekli pred površinskim ponorima i specifičnom težinom vremena.”