Фото албум Оскара Кокошке

Специјално за Политику

Беч– Његов портрет некадашњег немачког канцелара Конрада Аденауера виси у кабинету Ангеле Меркел, а његови експресионистички радови које су националсоцијалисти прогласили примерима дегенеричне уметности, налазе се у значајним музејима и колекцијама широм света. Оскар Кокошка (1886-1980) је, уз Густава Климта (1862–1918) и Егона Шилеа (1890–1918), један од најпознатијих аустријских сликара 20. века коме се често посвећују што домаће, што иностране ретроспективе, а кустосима је све теже да пронађу концепт који до максимума експлоатисаног уметника може показати из свежег угла.

За посетиоца који очекује да ће у бечком Леополд музеју наћи још једну класичну поставку слика Оскара Кокошке, следи изненађење – иако се на изложби „Jа у фокусу” може видети и тридесетак уља на платну и исто толико цртежа, литографија и илустрација за различите публикације, оне стоје у специфичном дијалогу са једном другом врстом уметничког медија у коjeм аустријски сликар игра улогу модела инсценираног испред фотографског објектива.

Као мало ко из уметничких кругова послератног доба (уз јаку конкуренцију Пабла Пикаса), Кокошка је био беспоштедан предмет опсесивне фотографске пажње из које је настала колекција од преко пет хиљада снимака, коју је, двадесет и четири године по сликаревој смрти (2004), његова удовица Олда поклонила архиву бечке Академије примењених уметности. То је управо она институција која је Кокошку због скандала око извођења Хиндемитове опере „Убица, женска нада” за који је написао либрето, 1909. избацила са студија.

Поред „туђих” професионалних и аматерских снимака, у фото-документацији се налазе и приватне фотографије истргнуте – не само у метафоричком, већ и буквалном смислу – из породичног албума. Захваљујући Олди Кокошки, колекција може да се похвали изванредно документованим материјалом који је поређан хронолошки, уз обиље коментара и додатних детаља.

Око 230 углавном црно-белих фотографија које су за Леополд из поменуте колекције одабрали кустоси Тобијас Натер, Франц Смола, Патрик Веркнер и Бернардете Рајнхолд, премотавају ролну биографског филма Оскара Кокошке хронолошки; видимо га као дечака разбарушене косе, обученог у кратке панталонице, као ђака школе примењене уметности који је дизајнирао разгледнице за чувену Бечку радионицу, као војника аустроугарске монархије у капетанској униформи царског петнаестог драгонског пука (1915), као сликара у чешком, енглеском, швајцарском и америчком егзилу али и као човека који ради публицитета у позним годинама позира у костиму чаробњака и – на ужас покојег ликовног критичара – како за сина оснивача најтиражнијег немачког таблоида „Билд” осликава ускршња јаја.

Свака од зрелих етапа из сликаревог живота је испраћена уметничким радовима који се везују за конкретне године. На фотографијама које га показују при сликању, Кокошку видимо са изгланцаним ципелама, у уштирканој кошуљи и са завезаном краватом, понекад и у сакоу, али увек са незаобилазном кецељом. 

Оскар Кокошка је неочекивано радо стајао пред објективом фото-апарата, са лакоћом ускачући у позе и улоге које су се од њега тражиле. Неке од тако насталих фотографија би слао колекционарима и пријатељима као божићне честитке, а оне снимљене на пропутовањима би повремено користио као подлоге за своје сликарске композиције, као на пример у случају дужег боравка у северној Африци (1928/29) током кога је сваки његов корак будно пратио анонимни фотограф.

Кокошка напушта Аустрију после петодневног грађанског рата 1934. као један од ретких уметника који се јавно изражавају против политичких дешавања у земљи. Четири године проводи у Прагу где израђује портрет чехословачког председника Томаша Масарика и ту се упознаје са својом будућом супругом Олдом. Све јаче се позиционира против националсоцијализма и почиње да се ангажује политички због чега га 1938. избацују са пруске академије наука.

Брачном пару Кокошка успева да побегне за Лондон непосредно пред упад немачких трупа у Праг и британска престоница, уз Венецију, Фиренцу и Берлин, постаје једна од највећих урбаних инспирација за његове „градске портрете”. Оскар Кокошка постаје британски држављанин и 1948. је са 18 слика заступљен на венецијанском Бијеналу. Годину дана касније је позван да предаје на неколико универзитета у САД, а МоМА му истовремено посвећује опсежну ретроспективу.

Повратак у Европу 1953. означава почетак другачије креативне фазе за Оскара Кокошку, пре свега као сценографа, есејисте и предавача који наизменично ствара на релацији Швајцарска-Аустрија. У Салцбургу од 1950-60 води летњу академију ликовне уметности, а за оперске продукције у оквиру салцбуршког летњег фестивала, креира, поред сценског дизајна, чак и костиме. Скице за Моцартову „Чаробну фрулу” (1945) су изложене у Леополд музеју, такође и уља на платну која приказују препознатљиве архитектонске драгуље Салцбурга.

Изложба траје до 27. јануара.