Признај и покај се

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Америка се ових дана и забавља и згражава због „Бриџгејта”: скандала са затварањем најпрометнијег моста да би се гувернер државе Њу Џерзи осветио „малом Србину”, градоначелнику града чије је (хрватско) порекло погрешно процењено, док је за спољне посматраче ово још једна „показна вежба” из овдашње технологије политичког преживљавања.

Главни лик ове фарсичне политичке драме, гувернер (носилац извршне власти у савезној држави, исто оно што је председник у америчкој унији) Крис Кристи бори се за своју политичку будућност, јер је пре скандала циљао високо: даване су му велике шансе да стекне председничку номинацију републиканаца у трци за наследика Барака Обаме.

Био је једна од најбрже растућих звезда америчке политике, на чијој сцени није дуго: први гувернерски мандат у Њу Џерсију, држави на источној обали САД, укљештеној између Њујорка и Пенсилваније (9 милиона становника) добио је 2009, а реизабран је прошле године. По некима је и најспособнији политичар после Била Клинтона, који је свој успон започео као гувернер Арканзаса.

Репутацију су му дали прагматичност и ефикасност у решавању проблема, што је убедљиво показао после урагана „Сенди” који је у Њу Џерзију био нарочито пустошан. Сем тога, бирачи те државе који махом гласају за демократе, указали су му поверење као републиканцу.

Успешан је упркос томе што је прекомерно гојазан (то је „бољка” и трећине Американаца), и упркос томе што је пргав, што је показивао у нимало нежним дуелима са новинарима, представницима синдиката и другима који су му се супротстављали.

Кад је откривено да су блокаду моста између града Форт Лија и Менхетна организовали његови сарадници, Кристи је применио технику коју су досад користили сви амерички политичари ухваћени у неком скандалу: признај и покај се.

У овом случају није признао да је знао за ову ујдурму, али је прихватио да је за њу „објективно одговоран”. Неколико блиских сарадника чија је умешаност документована њиховом имејл преписком без оклевања је „бацио с моста” – остали су без посла – а његова конференција за штампу на којој је одговорио чак на 94 питања била је почетак велике операције „вађења”.

Исповедничко-покајнички сусрети са новинарима овде су чести: тако нешто је својевремено, ухваћен у недозвољеним радњама са буцмастом стажисткињом Моником Левински, приредио и Бил Клинтон, поред кога је била и супруга Хилари, ваљда да покаже како мужевљево неверство није тако страшно. А шта се дешавало кад су сами, само они знају.

Кристи, као и сви други, око себе има екипу за технологију која је у служби политичара широм света: „спиновање”. То је она врста тумачења чињеница која перцепцију лика шефа у јавности треба да обликује онако како њему одговара.

„Политичари су нарциси и у суштини глумци у тој улози”, каже колумнисткиња „Њујорк тајмса” Мјуриен Доуд. „Могу убедљиво да изнесу велику лаж ако верују да им је угрожена будућност”.

Новинари ту лаж пренесу, а често и прогутају. У том контексту Доудова подсећа на оно што је својевременo рекао Џоди Пауел, секретар за штампу председника Картера: кад би неким случајем на традицоналну годишњу вечеру новинара са председником дошли Хитлер и Ева Браун и мало се блесавили (као што то обично раде председници) вашингтонска пера би рекла: „Па ови нису тако лоши”.

---------------------------------------------------------------------------------------

„Њујорк тајмс” о Србима и Хрватима

Вашингтон – Најугледнији амерички лист, „Њујорк тајмс”, пишући о одјеку „Бриџгејта” у Србији и Хрватској (због шовинистичких примедби Кристијевих сарадника на рачун градоначелника Марка Соколића), даје и кратки преглед историје Балкана – али на посебан начин.

„Преци Срба и Хрвата деле простор Балканског полуострва још од почетка ере хришћанства. Према Лори Силбер, ауторки књиге ’Југославија: смрт једне нације’, себе су почели да сматрају стварно одвојеним тек пошто се хришћанска вера поделила на западну и источну. Хрвати су пригрлили Католичку цркву и постали део Аустроугарског царства, док су Срби следили источно православље и допали под владавину Османске империје”, пише овај лист.

„После Првог светског рата су са извесном нелагодом уједињени у Краљевину Југославију, али до Другог светског рата она је била у грађанским немирима. Касније, када је дошло до колапса комунизма у Источној Европи, Југославија је поново била захваћана ратом. Срби су контролисали армију, али су у подручјима које су контролисали Хрвати и они били предмет етничког чишћења”.

Овај кратки курс балканске историје не помиње дакле шта се између Срба и Хрвата дешавало током Другог светског рата. Економисање речима, или нешто друго?