С оне стране добра и (могућег) зла

„Ми не видимо ствари онаквим какве јесу. Ми их видимо онаквим какви ми јесмо.”

                                                                                                                                          Талмуд

Полазећи од чињенице да нико не може бити судија у властитој парници, али и спознаје да проблеме најбоље разумеју они који „живе са њима“, узимам себи за слободу, свестан одијума који следи, да укажем на појаву поједностављеног и искривљеног, често, и острашћеног, искључивог и необјективног сагледавања лекарског рада и лекарске професије у нашој средини.

За мене није спорна спознаја да живимо и радимо у времену у коме је велики број лекара заборавио на основне поруке Хипократове заклетве, Кодекс професионалне етике Лекарске коморе Србије и суштину наше професије. Као последицу те „заборавности“, недоследности и непримењивања јасно дефинисаних високоморалних принципа, имамо ерозију, па и урушавањe поверења у здравствене раднике, као и бујање многобројних проблема који компромитују нашу професију. Последњих година истичу се по свом значају, хроничном току и разарајућим ефектима два суштинска проблема: корупција у здравственом систему и лекарске грешке.

Корупција, наравно, постоји и у здравственом систему Србије, али је тешко дефинисати њену раширеност и дубину. Међутим, макар била и симболична (а није), она разара и растаче бит наше свете професије. Она јесте реалан проблем, ни мање ни више него у другим системима, али због значаја здравственог система, и не само због тога, она је једноставно инкомпатибилна с лекарском професијом.

Лекарска грешка, као реалност нашег позива и резултат високоризичног посла у сфери недовољног знања и разумевања сложености људског бића и патолошких процеса у њему, али и као резултат непредвидљивости клиничког тока болести и индивидуалне реакције на терапију, постала је табу тема у нашој средини захваљујући, пре свега, нама лекарима. Ако 7,4 одсто америчких лекара, добровољно и анонимно, током једногодишњег периода пријави грешку, ако 99 одсто лекара који раде у областима медицине са високим ризиком за настанак грешке (нпр. кардиохирургија, неурохирургија), пријаве бар једну грешку до своје 65 године живота (N Eng J Med 2011;365:629–636), зашто ми о томе ћутимо, тим више што су наши услови рада, дијагностике и лечења далеко иза америчких. Да ли се од нас очекује да будемо „џепно издање“ бога лекарске вештине и лечења Асклепија, ученика мудрога Хирона, који је и мртве враћао у живот? Наравно да то није реално. Последњих година створена је таква атмосфера у нашем друштву да нико више не сме да премине у болници, и ако се то деси, ситуација је у најмању руку сумњива или за покретање кривичног поступка. Подсећања ради, у Европи годишње умре 37.000 болесника, а у САД 99.000 болесника, само од инфекција које су добили током боравка у болници (тзв. болничке инфекције). Ради се о суровој реалности, која има своје медицинско објашњење, чак и у земљама с најбољим здравственим системима.

С друге стране, лекарска грешка као резултат елементарног незнања, површности, неодговорности, самоуверености, бахатости и непитања искуснијих мора да буде предмет наше пажње и анализе, па и санкционисања, од нивоа здравствене установе до Лекарске коморе. О овоме се мора говорити јавно, стручно утемељено, без лажне солидарности и покривања (сакривања) неопростивих грешака.

Све се ово дешава у времену у коме је систем вредности, моралних норми, етичких принципа и жртвовања за друге постао анахронизам. Бојим се да су, данас, здравствени радници постали дежурни кривци и глинени голубови и за скретање пажње са других друштвених, економских и политичких проблема, евидентних фрустрација и изражавања незадовољстава. Последњих година пласирано је мноштво лажних, узнемирујућих и, по друштво, разарајућих вести (нпр. „лекари тровали децу“, „лекари убице“, „лекари украли бубрег током операције“ итд) а да се нико није извинио или демантовао те вести. Коме то користи?

На другој страни,осигураници се, по правилу, глорификују и ниједном речју се не доводи у питање њихов интегритет, искреност и објективност. Ми који радимо дуже од 30 година с болесницима, а у контакту смо и с њиховим породицама, знамо да је ту дошло до крупних негативних промена. Осећај безнађа, економска беда, несигурност, превареност и културно сиромаштво рађају гнев и деструкцију, поготово код младих, с маркирањем криваца, по правилу, на погрешној страни.

Постојећу ситуацију додатно усложњава чињеница де је здравствени систем постао и сигурносни вентил за претећи економски и социјални бунт(сви имају здравствену заштиту, а здравствено осигурање уплаћују они који могу или желе!).

Професор универзитета, председник Здравственог савета Србије

Сутра: Где смо то ми, лекари, погрешили