S one strane dobra i (mogućeg) zla

„Mi ne vidimo stvari onakvim kakve jesu. Mi ih vidimo onakvim kakvi mi jesmo.”

                                                                                                                                          Talmud

Polazeći od činjenice da niko ne može biti sudija u vlastitoj parnici, ali i spoznaje da probleme najbolje razumeju oni koji „žive sa njima“, uzimam sebi za slobodu, svestan odijuma koji sledi, da ukažem na pojavu pojednostavljenog i iskrivljenog, često, i ostrašćenog, isključivog i neobjektivnog sagledavanja lekarskog rada i lekarske profesije u našoj sredini.

Za mene nije sporna spoznaja da živimo i radimo u vremenu u kome je veliki broj lekara zaboravio na osnovne poruke Hipokratove zakletve, Kodeks profesionalne etike Lekarske komore Srbije i suštinu naše profesije. Kao posledicu te „zaboravnosti“, nedoslednosti i neprimenjivanja jasno definisanih visokomoralnih principa, imamo eroziju, pa i urušavanje poverenja u zdravstvene radnike, kao i bujanje mnogobrojnih problema koji kompromituju našu profesiju. Poslednjih godina ističu se po svom značaju, hroničnom toku i razarajućim efektima dva suštinska problema: korupcija u zdravstvenom sistemu i lekarske greške.

Korupcija, naravno, postoji i u zdravstvenom sistemu Srbije, ali je teško definisati njenu raširenost i dubinu. Međutim, makar bila i simbolična (a nije), ona razara i rastače bit naše svete profesije. Ona jeste realan problem, ni manje ni više nego u drugim sistemima, ali zbog značaja zdravstvenog sistema, i ne samo zbog toga, ona je jednostavno inkompatibilna s lekarskom profesijom.

Lekarska greška, kao realnost našeg poziva i rezultat visokorizičnog posla u sferi nedovoljnog znanja i razumevanja složenosti ljudskog bića i patoloških procesa u njemu, ali i kao rezultat nepredvidljivosti kliničkog toka bolesti i individualne reakcije na terapiju, postala je tabu tema u našoj sredini zahvaljujući, pre svega, nama lekarima. Ako 7,4 odsto američkih lekara, dobrovoljno i anonimno, tokom jednogodišnjeg perioda prijavi grešku, ako 99 odsto lekara koji rade u oblastima medicine sa visokim rizikom za nastanak greške (npr. kardiohirurgija, neurohirurgija), prijave bar jednu grešku do svoje 65 godine života (N Eng J Med 2011;365:629–636), zašto mi o tome ćutimo, tim više što su naši uslovi rada, dijagnostike i lečenja daleko iza američkih. Da li se od nas očekuje da budemo „džepno izdanje“ boga lekarske veštine i lečenja Asklepija, učenika mudroga Hirona, koji je i mrtve vraćao u život? Naravno da to nije realno. Poslednjih godina stvorena je takva atmosfera u našem društvu da niko više ne sme da premine u bolnici, i ako se to desi, situacija je u najmanju ruku sumnjiva ili za pokretanje krivičnog postupka. Podsećanja radi, u Evropi godišnje umre 37.000 bolesnika, a u SAD 99.000 bolesnika, samo od infekcija koje su dobili tokom boravka u bolnici (tzv. bolničke infekcije). Radi se o surovoj realnosti, koja ima svoje medicinsko objašnjenje, čak i u zemljama s najboljim zdravstvenim sistemima.

S druge strane, lekarska greška kao rezultat elementarnog neznanja, površnosti, neodgovornosti, samouverenosti, bahatosti i nepitanja iskusnijih mora da bude predmet naše pažnje i analize, pa i sankcionisanja, od nivoa zdravstvene ustanove do Lekarske komore. O ovome se mora govoriti javno, stručno utemeljeno, bez lažne solidarnosti i pokrivanja (sakrivanja) neoprostivih grešaka.

Sve se ovo dešava u vremenu u kome je sistem vrednosti, moralnih normi, etičkih principa i žrtvovanja za druge postao anahronizam. Bojim se da su, danas, zdravstveni radnici postali dežurni krivci i glineni golubovi i za skretanje pažnje sa drugih društvenih, ekonomskih i političkih problema, evidentnih frustracija i izražavanja nezadovoljstava. Poslednjih godina plasirano je mnoštvo lažnih, uznemirujućih i, po društvo, razarajućih vesti (npr. „lekari trovali decu“, „lekari ubice“, „lekari ukrali bubreg tokom operacije“ itd) a da se niko nije izvinio ili demantovao te vesti. Kome to koristi?

Na drugoj strani,osiguranici se, po pravilu, glorifikuju i nijednom rečju se ne dovodi u pitanje njihov integritet, iskrenost i objektivnost. Mi koji radimo duže od 30 godina s bolesnicima, a u kontaktu smo i s njihovim porodicama, znamo da je tu došlo do krupnih negativnih promena. Osećaj beznađa, ekonomska beda, nesigurnost, prevarenost i kulturno siromaštvo rađaju gnev i destrukciju, pogotovo kod mladih, s markiranjem krivaca, po pravilu, na pogrešnoj strani.

Postojeću situaciju dodatno usložnjava činjenica de je zdravstveni sistem postao i sigurnosni ventil za preteći ekonomski i socijalni bunt(svi imaju zdravstvenu zaštitu, a zdravstveno osiguranje uplaćuju oni koji mogu ili žele!).

Profesor univerziteta, predsednik Zdravstvenog saveta Srbije

Sutra: Gde smo to mi, lekari, pogrešili