Кинески пут свиле

Да Београд постане центар кинеских инвестиција за 16 земаља централне и југоисточне Европе део је дугорочног, економско-стратешког плана Кине. Није без разлога лондонски „Економист“ написао да „Кина преко Србије прави мост на Запад“.

Темељи тог плана леже у закљученом стратешком споразуму Србије и Кине. Он је камен темељац не само за долазак у Србију, већ и за продор Кине у регион као инвеститора, банкара и улагача.

Битна компаративна предност Србије у односу на земље централне и југоисточне Европе управо је овај документ, који Београд мора зналачки да валоризује. Многе чланице ЕУ биле би и те како заинтересоване да с другом привредом света постигну споразум какав има Србија.

Кина тек с малим бројем држава има сличне споразуме (САД, Бразил, Јужна Африка, Пољска, Украјина), док је с Русијом потписала Декларацију о мултилатералном свету и успостављању новог светског поретка.

Чињеница на коју Србија мора да рачуна јесте то да не постоје посебни економско-стратешки планови Кине за сваку појединачну земљу централне и југоисточне Европе (ЦИЕЗ). Тога нема ни у политичким извештајима с партијских конгреса, ни у економским документима кинеског парламента. Појединачну стратегију нисам уочио ни у разговорима с кинеским колегама.

Искусног кинеског дипломату Цао Ронгфеја упитао сам како гледа на везу између овог споразума и осталих земаља Балкана, држава региона, а и ЕУ. Уместо одговора, поменуо је кинеску пословицу која носи садржај кинеске стратегије геоекономије, не само према Европи, која гласи: „Планину ће помакнути само онај који је у почетку помицао каменчиће“.

Стратешка сарадња Србије и Кине различито је оцењена у међународној јавности. Индустријски Одбор за источноевропске односе Немачке оквалификовао га је као геополитички а не као геоекономски.

Хенри Кисинџер, бивши државни секретар САД, сматра да се ту не ради о геостратешким амбицијама Кине на Балкану. То су Кинези оставили другима, рекао је, и додао да би то назвао „употребом кинеске свилене и технолошке моћи“.

Геостратешких аспирација Кина једноставно нема. Ове идеје пласирају се од стране дела развијеног Запада због страха од губитка тржишта. Имају и за циљ ограничавање кинеске економске конкурентности на регион земаља које су увек биле „мала дворишта“ великих сила, посебно европских.

Од стања у земљама ЦИЕЗ не зависи ни економска, ни енергетска, а ни стратешка безбедност Кине, као што, на пример, зависи од односа са САД, земљама Далеког или Блиског истока, Русијом, или другим деловима света богатим ресурсима.

Идеја о Београду као центру инвестиција била је присутна и на самиту крајем 2013. у Букурешту 16 земаља централне и југоисточне Европе и Кине. Србију је представљао премијер Дачић, а Кину њен премијер Ли Кећенг.

Београд је коначно схватио да нови кинески пут свиле према Европи није више поплочан кинеским крпицама, белим луком и некаквим „Чајна тауном“ по угледу на чувени трилер Р. Поланског „Кинеска четврт“. Савремену Кину морамо „снимати“ – ослобођени предрасуда – кроз кинески капитал, инвестиције и модерну технологију.

Кинески приступ земљама ЦИЕЗ заправо се изводи из њене стратегије за Европу. Кина на овај регион гледа из економске перспективе, односно синтезе својих економских интереса у Европи као целини. Она све земље средње, источне и југоисточне Европе, за свој капитал и инвестиције, види као целину, а не појединачно. Зато је и однос Пекинга према тим земљама само сегмент – онај „каменчић“ из пословице – њене стратегије према Европи.

Влада Србије, али и владајуће елите ЦИЕЗ, не смеју да пренебрегну чињеницу да се Кина појављује својим капиталом тамо где Запад одлази, да би испунила, и то успешно, постојећи вакуум (примери продора у Африци, ЈИ Азији, Л. Америци).

Кина процењује да је регион ЦИЕЗ, а посебно Балкана, простор на којем је дошло до опадања снаге улагања капитала водећих економских сила ЕУ (услед кризе еврозоне; губитка интереса тих земаља за Балкан због сужавања могућности доласка до лаког профита итд.).

За блиску будућност тај простор значајније економски занемарен, жељан је капитала. Ако Кина у том простору види своју шансу, и регион земаља ЦИЕЗ мора мудро заједнички и зналачки да искористи своју.

Дипломата, радио у два мандата у НР Кини