С оне стране самозадовољства и немоћи

Не би требало поистовећивати здравствени систем с лекарском професијом, као што није добро изједначавати лични професионални идентитет са идеализованим представама о својствима једне професионалне групе. С друге стране, скоро је немогуће разумети дешавања у оквирима сопствене струке независно од ширих оквира социјалних збивања, од локалног до глобалног нивоа.

Постмодерни човек тражи лично задовољство кроз услугу и продукт, за које је, према властитим преференцијама, спреман да плати неку суму новца. Сматра да има пуно право на повраћај новца ако није задовољан добијеним.

Здравствени систем је само један сегмент тржишта услуга, који троши оно што моћна фармацеутска индустрија непрекидно иновира и производи, а зарађује бар за надокнаду сопствених трошкова.

Цену здравствене услуге плаћа корисник на два начина – обавезним здравственим осигурањем до једног нивоа и личним средствима изнад њега. Обе врсте услуга под истим условима пружају здравствене установе државног и приватног сектора.

Лекар може да повећа своја примања на тржишту запослених кроз рад у државном и приватном сектору, у више установа, у различито време.

Лекар одговара за учињене грешке материјалним обештећењем пацијента из средстава наменског осигурања. Други облици санкција се подразумевају – од професионалних (губитак лиценце) до кривичних (затвор).

Где се ми у свему томе налазимо не треба посебно објашњавати. То што сам ја савестан и стручан не обавезује мог колегу или сарадника да буде такав, и обрнуто. Одговорност је лична, начела су апстрактна, одлука слободна, санкције примењује уређена држава. Моја дужност је да се питам да ли сам добар лекар (професионалац) да би та неисказана сумња постала изазов. Cogito, ergo sum!

Ако органи државе и струковна удружења нису у стању да се изборе са аномалијама – од разних врста грешака до разгранатих и изнијансираних форми корупције – онда појединцу преостаје једино баријера сопствене моралне савести. А на њу се не можемо претерано ослањати.

Оних најсавеснијих је мало као и оних најискваренијих. Друштву транзиције ови последњи, међутим, дају основни тон, не само због немоћи државе већ и због њихове снажне неформалне повезаности на широкој интересној основи. Већина их се плаши.

Ради се о паразитским формацијама друштва (и здравственог система) које га разарају. Оне су хијерархијски структуриране и прожимају све друштвене слојеве и све области живота. Онај доле може да узима мало да би онај изнад њега могао више. Кажњавање служи да се елиминишу непослушни и учврсти дисциплина у коруптивном клану.

Свако од нас у својој струци познаје припаднике клана. Нема их више од пет процената, али они ходају усправно и поносно, и до јуче су вам се церили право у лице! Знаћемо да се нешто променило када се на њиховим лицима појави страх. Или када нико не буде хтео да буде министар здравља или директор фонда... Или када специјалисти престану да одлазе. Или када будем могао да одем код најбољег колеге у приватној ординацији у заказано време, о трошку здравственог осигурања, уз евентуалну доплату, уз фискални рачун.

А пацијент има право да се љути, и треба да се љути, и има право да буде незадовољан и треба да буде незадовољан, чак и када не користи услуге најниже рангираног здравственог система у Европи, него неког бољег. Нико му није рекао колико може добити за онолико пара, нити колико је то пара. Рекли су му давно да је све бесплатно, и нико није одлучно порекао ту лаж. Баш зато што је бесплатно он мора да дода још, ако зна где и коме. А не зна и нема, и зато је бесан!

Мој лични став је да добробит пацијента чини максимална прецизност дијагнозе уз минималне трошкове у оквирима уређеног (и дигитализованог) система. Уз мало добре прилике, у међувремену, могу да му дошапнем како да заобиђе оних пет одсто умрежених, колико мислим да знам и колико их је могуће заобићи.

Доцент Универзитета у Београду