Ћорава посла

Ако би се којим случајем остварила понуда потпредседника Демократске странке Миодрага Ракића дата напредњацима, а адресирана на Александра Вучића лично, онда би то отворило могућност да Србија поново добије кохабитациону власт.

Ракић у тексту у „Политици” о три приоритета странке, који програмском ширином и стратешко-тактичком дубином наговештава могуће лидерске и организационе амбиције аутора, констатује да „пуки долазак на власт без концепта развоја или конформистички боравак у опозицији без одговорности, на крају дају негативан резултат”.

Рекло би се да је сива еминенција ДС-а искуствено у праву и за једно и за друго.

Показало се да су демократе на власти имале јасно профилисане визије око неких ствари, рецимо европских интеграција, али су неодлучно и без јасног концепта лутали када се радило о Косову. Њихов боравак у опозицији обележен је унутрашњим трвењима и губитком компаса који би давао правац партији коју је њен садашњи почасни председник својевремено назвао националним добром.

Толико о пресеку доскорашњег и садашњег стања. Ствари су се у међувремену промениле. Подижући ексклузивни рејтинг ДС-а као странке која је била „усамљена у идеји и борби за европски пут Србије до 2012. године” (шта би с ЛДП-ом, Расимом Љајићем), Ракић утврђује да сада за европски пут постоји већинска подршка. Из чега проистиче и закључак да само у условима друштвеног консензуса реформе могу да остваре резултате.

Пустимо сада причу да су напредњаци те кључне одреднице српске политике „отели” од демократа. Нису, демократе су им поништавањем сопствених успеха, нечињењем, или барем недовољним чињењем, Косово оставили на сребрној тацни. Памтите ону дефиницију: није Тома Николић победио, већ је Борис Тадић изгубио.

Нема везе, приближавају се избори па Ракић – избегавајући да се одреди у унутрашњим гложењима ДС-а – покушава да подсећањима на европску и реформску прошлост своје странке појача рејтинг и капацитет ДС-а.

Какав? Као партнера који би био привлачан напредњацима.

Зашто? „Зато (што) понуда с политичким договором не значи само, као у случају других странака, повећање броја резервних политичких играча.”

Потом Ракић отворено Вучићу скреше да само он, Вучић, има политички ауторитет и могућност да мобилише и пацификује нешто мање од милион бирача који су спремни да се супротставе свакој реформи – навијача, десничара, противника евро интеграција.

Какав обрт! Колико у октобру демократе су напредњаке јавно питали да ли планирају да у наредне четири године хапсе све чланове ДС-а да би сакрили своју неспособност и катастрофалне потезе.

Сада не само да Ракић нуди ДС, већ покушава да осујети стварање било какве друге сем тзв. велике коалиције. Упозорава Вучића да је јаз између њега и странака и коалиције на чијем је челу толико велик да он нема политичког савезника за свој политички пројекат модернизације Србије.

Има, ускликнуо је потпредседник демократа. „Једини политички блок који му то (модернизацију Србије) може омогућити јесте ДС.”

Да ли је могуће да демократе ништа нису научиле из претходне кохабитације с Демократском странком Србије?

У првој кохабитацији страдао је ДС, као старији партнер. Воја Коштуница не само да је успешно увукао Тадића у воде национализма, јефтиног популизма и противљења НАТО, већ је истовремено очувао интегритет сопственог ДСС-а.

У новој кохабитацији, уверен сам, поново би страдао ДС, овога пута као млађи партнер. Вучић је толико доминантан да би се демократе потпуно загубиле у сенци СНС-а. Тим пре што се у неким кључним стварима програмски не разликују – евроинтеграције, Косово.

Коме је Ракић поклонио глас у својој растрзаној странци која је расадник партија као ниједна друга у историји вишепартизма у Србији?

Да ли чини услугу Драгану Ђиласу који је, као декларисани противник „историјског помирења” са СНС-ом, мета хајке унутар ДС-а с којом „хајка” напредњака према демократама више личи на опус мајке Терезе?

Или је речо политичком маневру окупљања „демократског ДОС-а” пред опасношћу од СНС-а, који би Тадића избацио као антибиотик широког дејства уз кога би стао не само део партијског чланства ДС-а већ и Зоран Живковић и Душан Петровић са својим странкама?

Тадића који каже да је годину дана пре избора могао да предвиди да ће му о глави радити Ђилас, Бојан Пајтић или Драган Шутановац, али није покушао себе да заштити зато што се у Србији „не зна шта је пристојно, шта непристојно”. Тадића који је запретио „јаој си га свима” ако се врати „из другог филма”.

Тврде да је Ракић међу реткима из врхова ДС-а који одавно има добре односе с Вучићем. Тврде, такође, да лидер напредњака сада има бољу комуникацију с Тадићем него раније.

Но, у временима у којима би превремени избори очекивано умањили значај и улогу социјалиста, питам се зашто би Вучићу одговарао обновљен и снажан ДС коме је Врбас био максимум од 18 одсто гласова. Лично бих волео да до тога дође, јер ми се не допада земља без јаке опозиције, али не видим у томе интерес СНС-а који се врти око коте од 50 одсто гласова.

Морам мало да се вратим уназад. Наравно да су демократе ономад припомогле да поделе формацију Воје Шешеља. Али, да би се ривал ослабио, потребно је поделити га на равномерне части, подједнако слабе. То се није догодило. Радикали су се распали у омеру 20:80, па су се демократе, на сопствени ужас, преко ноћи суочиле с моћном напредњачком силом.

Алекс & Цо уче брзином којом су се одвојили од радикала. Некако сам сигуран да СНС сада, док логично профитира од фракционашких борби унутар ДС-а, фармацеутски прецизно вага да демократе из кризе не изађу с моћном већином и ефемерном мањином. Деле их на равне части, две, три, може и више.

Биће да су током болног процеса изласка из шока после свог пораза, демократе населе: или због сопствене неспособности да препознају и утврде раније грешке – што је неопростиво или се деле само зарад власти – што је још неопростивије.

По ономе што предлаже Ракић, биће пре да је речо овом другом. Окупити странку на платформи савезништва са СНС-ом. Обећати поновну деобу колача власти. Па шта буде.

Зар то не би бацило у засенак три Ракићева приоритета с почетка текста: прво изградња правне државе. Потом демократија.

„О демократији данас нико не говори, а ДС је бранилац и гарант демократије”, каже Ракић поводом друге стратешке одреднице свог програма. Ако „нико” не говори, онда се то ваљда односи и на напредњаке. Па како онда с њима у коалицију?

Да их ДС научи демократији? Сумњам. Да принцип подреди учешћу у власти? Звучи вероватније. Да себе тако докусури? Сигурно.

Зато се враћам на прву кохабитацију. Демократе су тада, искључиво зарад власти, погубиле значајан део свог политичког идентитета. Отвориле кородивни процес који их је изнутра нагризао у формама отуђености, бахатости, успаваности, недостатка храбрости и одлучности, корупције...

Нова кохабитација не само да би од ДС-а направила икебану, већ би додатно ојачала интегритет напредњака и директно онемогућила реализацију трећег Ракићевог постулата: стварање амбијента за расправу о темељним питањима српског друштва.

Волео бих, али не могу да замислим како ДС у новој власти држи демократску придику Вучићу. Кохабитација значи ћорава посла.

Демократе би билемного корисније, и за себе, и за друштво, у часној опозицији која би с леве социјалдемократске позиције критиковала, кориговала, можда и саветовала напредњаке као политичку снагу с деснице.

ДС је важнији од оних који су га предводили, предводе или ће га предводити. Важнији од сваке појединачне амбиције или калкулације.