Иран позван, па опозван са „Женеве 2”

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – После једног изненађења, уследило је друго. Бан Ки Мун, генерални секретар УН, прво је у недељу неочекивано (јер се знало да су САД против тога), Ирану уручио позив да са још око 30 земаља учествује на церемонији отварања „Женеве 2”, новог покушаја да се постигне договор о окончању грађанског рата у Сирији – да би га јуче поподне повукао.

Оно што се у међувремену догађало делимично на јавној сцени, а по свој прилици много више иза кулиса, био је притисак Вашингтона који се противио учешћу Техерана, сматрајући да су „приватна уверавања” којима је Бан оправдао своју првобитну одлуку – да Иран прихвата принципе договорене на „Женеви 1” 2012, нису довољна да оправдају његово позивање на „Женеву 2”.„Ако Иран у целости и јавно не прихвати Женевски коминике, позив мора бити повучен”, инсистирала је Џен Псаки, порпаролка Стејт Департмента. Иран међутим не само да није учинио, него су његови званичници у понедељак инсистирали да су позив добили безусловно, што је челнику УН био изговор да своју одлуку преиначи.

Није у том погледу помогла ни чињеница на коју се позивао - да Иран, као и већина земаља позваних на церемонију у Монтроу, неће учестовати у конкретним мировним преговорима у Женеви.

Став званичног Вашингтона је да је Иран, зато што је савезник режима председника Башара Асада и што директно контролише Хезболахе, радикалне исламисте из Либана који се боре уз режим - „учесник у рату”. Оваква позиција намеће међутим питање нису ли у истој категорији и Русија, која је главни снабдевач Асада оружјем, али и САД, Саудијска Арабија, Турска и други који не само политички, него и финансијски и у оружју помажу побуњенике.

Предомишљањем у седишту УН, отклоњена је опасност да се откаже за сутра заказано церемонијално отварање друге фазе мировне конференцији у Монтроу, граду од 25.000 становника на обали Женевског језера.

Предвиђено је да се у тамо обави само протоколарни део, да би се преговарачи већ у петак преселили у Женеву, у новом покушају да изнађу формулу која би довела до националног помирења. То би било прво директно преговарање сиријске владе и њене наоружане опозиције од избијања грађанског рата пре скоро три године, у марту 2011.

Посредник у том подухвату биће алжирски дипломата Лакдар Брахими, специјални изасланик УН за Сирију. Очекивања су притом веома скромна: оптимисти сматрају да је максимум који се у овом моменту може постићи нека врста ороченог примирја, које би омогућило да се хуманитарна помоћ достави и деловима Сирије до којих досад није могла да стигне.

Наравно, кључно питање са становишта САД и побуњеничке коалиције јесте судбина председника Асада. „Женева 1” је то питање оставила неодређеним. Док САД сматрају да он мора да оде, Русија и Иран настављају да га подржавају. А с обзиром да је и влада у Дамаску учесник конференције, тешко је замислити да ће пристати на сопствено укидање, јер преговарачи, на основу Женевског коминикеа из 2012, морају да се усагласе о саставу привремене владе која би надгледала „политичку транзицију”.

Упркос томе, амерички оптимизам у овом погледу постоји и заснива се на преседану са сиријским хемијским оружјем. Како је то објаснио државни секретар Џон Кери, „нико није веровао да ће се Асад одрећи тог арсенала, али је попустио зато што су га на то натерали његови покровитељи”.

Бан Ки Мун је, одлучујучи се да позове Иран, сматрао да је његов разговор са шефом дипломатије Мухамед Џавед Зарифом био гаранција. „Он ме је уверио да, као и друге земље позване на отварање конференције у Монтроу, и Иран разуме да је основа преговора пуна примена Женевског коминикеа од 30. јуна 2012”, објаснио је своју одлуку у недељу генерални секретар УН.

То међутим није било довољно Америци, а поготово не побуњеницима који су једва успели, уз несумњиво завртање руку од стране САД и Саудијске Арабије, да скрпе сагласност да на конференцији учествују, да би после позива Ирану и они издали свој ултиматум.

Да ли их је најновији обрт смирио, остаје да се види. Оно што је извесно, то је да је ирански фактор у сиријском заплету веома важан, па по логици ствари, ако је део сиријског проблема, Иран на неки начин треба да буде и део његовог решења.