Срамотно ћутање медија

Злочиначки поход аустроугарске „експедиционе армије” против цивилног становништва на окупираним територијама Балкана, источне Европе и у пограничним регијама Хабзбуршке монархије до детаља је планиран у годинама пре објаве рата. Био је саставни део оперативног плана извршног цивилног заповедника и, истовремено, војног команданта анектиране Босне и Херцеговине Оскара Поћорека.

Планом је предвиђено„темељито чишћење терена од остатака непријатељског становништва”, да би се населило„царевини одано живље”. Репресалије над цивилима образложене су аргументом да би „непријатељу наклоњено живље” било подстакнуто да у збеговима напусти „ослобођене регије”, у ствари окупиране територије.

Фридрих Вајсенштајнер је међу првим аустријским историчарима поменуо план који јасно доказује намеру спровођења етничког чишћења на Балкану. У књизи„Осујећени владар” (издавач: Бундесферлаг, Беч 1983), Вајсенштајнер је истакао да се идеја етничког чишћења у начелу поклапала са ставовима престолонаследника Франца Фердинанда, мада он није био за рат против Србије, прибојавајући се конфликта са Русијом. Није желео ни (покорене) Србе у држави, али му се идеја допадала да присвоји српске територије – без Срба.

„Намеравао је (Франц Фердинанд) да стави Балкан под контролу ’поузданих’ Словенаца и Хрвата, као контрапандан мађарској хегемонији”, коментарише Вајсенштајнер и цитира из писма престолонаследника упућеног 1913. министру спољних послова грофу Леополду Берхтолду: „Шта ће нам то (Србија)? Цела Европа ће се окренути против нас... Шта ће ми, боже сачувај, презадужена државица краљоубица (алузија на убиство Александра Обреновића 1903. године) и хохштаплера?”

Представник млађе генерације аустријских историчара Валтер Маношек сматра да је злочиначки поход против српских цивила у Првом светском рату био експеримент који је ратна машинерија Трећег рајха довела до „савршенства” у Другом светском рату. „Староаустријску (аустроугарску) мржњу према Србима оживели су под Хитлеровом свастиком махом исти официри који су убијали и прогонили српско становништво под заставом црно-жуте монархије”, истакао је Маношек у својој премираној дисертацији „Србија је ослобођена од Јевреја” (издавач: Олденбург-ферлаг, 1995)   

Како су акције рашчишћавања терена изгледале документовано је у записнику заседања посланичког дома царског парламента 30. јануара и 6. фебруара 1918. године. Из необјављене студије коју је историчар Ханс Хаутман дао на увид „Политици” издвајамо два цитата посланика др. Корошеца (име није наведено уз презиме):

Село Јарак, 13. септембар 1914: „Царске трупе су ослободиле село, пошто се у ноћи пре тога српска војска повукла са локације. У знак одмазде, пошто су сељани понудили српским војницима храну и смештај, сви становници су везани и одведени пред суд у Ириг, а село је запаљено... Пуних седам дана је горео Јарак, од 240 кућа је само девет поштеђено пламена.”

Сурчин, средина септембра 1914: „Позивајући се на извештај војног команданта да су „неки балавци” псовали аустроугарске војнике и ругали се царској застави, војска је окупила сву малолетну децу села и јавно батинала. Неколико старијих несрећника су своју младалачку дрскост платили главом. Три дечака у узрасту од 15 и 16 година су стрељана на лицу места, оптужени да су шпијунирали у корист Срба. Још двојица младића стрељана јер су наводно покушала да украду петролеј из армијских складишта. Десет дечака је стрељано уз сеоски канал и остављено да данима лежи у води – све док смрад није био неподношљив па су, најзад, сахрањени...”

Овакви извештајинису нашли места у аустроугарској штампи тог времена, нити у стотину потоњих година, у медијима републике. Срамотно ћутање – некад и сад – било је и остало симптоматично за представнике јавног информисања у алпско-дунавској царевини, а потом и у алпској републици.Типичан пример нуди насловна страна дневника „Арбајтер цајтунг”, централног органа аустријске социјалдемократије, од 25. августа 1914. У извештају са ратишта се наводи „колико су српски цивили превејани и склони злочиначким акцијама против царских војника – мимо свих правила ратовања”. Да би читаоцу било јасније о чему је реч, лист грађанске левице завршава извештај реченицом:„Чак и српска деца учествују у тој нечовечности.”

„Арбајтер цајтунг” је, истини на вољу, навео да је реч о информацији надлежног министарства (види факсимил: уз датум стоји реч „amtlich” –службено), али је у свом Уводнику на три ступца објавио оду храбрим аустроугарским војницима и поручио: „Ваше жртве нису узалудне!”

У завршном коментару своје студије о злочинима Аустроугара над Србима, професор Хаутман каже да је већ на основу поређења података о броју становништва у Србији 1910. и 1921. најмање пола милиона цивила страдало у ратовима (укључујући и Балканске ратове). „Ако се том броју додају жртве са простора који су били под управом Аустроугарске, долази се до броја 1,06 милиона убијених или усмрћених... Није потребно посебно истицати ко сноси главну одговорност и кривицу за то – носиоци политике примене силе мача Хабзбуршке монархије!”

                                     Крај