Мрцварење закона о раду

Закон о раду се више од две године развлачи у новелирању које би требало да га ослободи мана и оспособи за суочавање с искушењима кризног времена и европеизације. Што овај закон, упркос обећањима, није донет, одговорност сносе Министарство рада, запошљавања и социјалне политике, Министарство привреде и репрезентативне асоцијације радника и послодаваца.

Министарство рада припремило је радну верзију нацрта, али је тај текст урађен без представника синдиката који су иступили из радне групе незадовољни погоршањем положаја запослених, нарочито у погледу права на зараду, накнаду зараде и друга лична примања. До овога је дошло пошто је ресорни министар улогу носиоца посла у обликовању нацрта препустио министру привреде. У томе и лежи одговорност надлежног министарства и министра.

Министарство привреде није надлежно за послове новелирања закона о раду, јер се он примењује не само код привредних субјеката него и у свим другим радним срединама, негде интегрално, а негде уколико то посебним прописом није одређено. Овако широк круг конзумената закона о раду не допушта да Министарство привреде буде стожер послова на његовом новелирању. Зато је то министарство и одговорно за невоље закона.

Његову одговорност прати некомпетентност министра привреде за радноправну област, коју је испољио у неколико наврата. Једном када је рекао да запослени за време годишњег одмора и боловања имају право на плату, иако у оба случаја добијају накнаду зараде. Плату закон о раду зове – зарада, а она и накнада зараде нису исто, што би свако ко учествује у писању прописа о раду морао да зна. Други пут када је рекао како се плата за време боловања (опет плата уместо накнаде зараде) нацртом не смањује, наводећи да проценат умањења од 60 одсто остаје непромењен, а не наводећи да се основица за обрачун знатно снижава, јер њу по важећем закону чини просек укупне зараде за претходна три месеца, а по нацрту – само основна зарада увећана за минули рад код последњег послодавца. Трећи пут када је рекао да по важећем закону послодавац исплаћује отпремнину и кад отказује уговор о раду због неспособности запосленог, што је нетачно, јер је њеном исплатом условљена примена само једног отказног разлога – технолошке, економске или организационе промене. Четврти пут када је рекао да здравствено осигурање треба да имају и запослени за које послодавац није уплаћивао доприносе, ако га већ остварују и лица пријављена служби за запошљавање по престанку радног односа. Ово, свакако, не би изјавио кад би знао да: здравствено осигурање немају сви којима је престао радни однос, већ само они који су остварили право на новчану накнаду; да се права из социјалног осигурања увек остварују на основу претходно уплаћених доприноса; да незапослена лица остварују права из здравственог осигурања зато што за њих доприносе уплаћује Национална служба за запошљавање; да та права трају од три до дванаест месеци (изузетно 24), у зависности од дужине стажа осигурања. Када се суочио с многобројним примедбама, министар је покушао да „испегла” своје речи тврдњом да је имао у виду буџетско финансирање здравственог осигурања. Али, ни исправка није добро примљена, јер значи преваљивање обавезе послодавца на све грађане. Безрезервно залагање министра за интересе послодаваца не може се прихватити, пошто државно устројство Србије не почива само на слободи предузетништва него и на социјалној правди.

Репрезентативно удружење послодаваца није у јавности било превише експонирано, али и оно сноси одговорност, јер се из заветрине министарске заштите није потрудило да у социјалном дијалогу постигне компромис с репрезентативним синдикатима.

Иако су у много чему (али не у свему) били у праву, и репрезентативни синдикати сносе одговорност. Најпре су се противили његовом новелирању, потом су се придружили радној групи за израду новела, а када је она припремила радну верзију нацрта, напустили су је незадовољни резовима у зарадама, накнадама зарада и другим личним примањима запослених. Своју верзију нацрта нису понудили иако су је најавили. Њихово супротстављање може се објаснити и жељом да очувају привилегије синдикалних представника које се односе на заштиту од отказа, као и обавезе послодаваца да им обезбеде просторне и техничке услове за синдикални рад, плаћене часове за обављање синдикалних активности у току радног времена и плаћено одсуство за учешће у колективном преговарању и заступању запослених пред арбитром и судом. Ове привилегије су без сумње утицале да број регистрованих синдикалних организација достигне број од 25.000. Зато је неопходно да се бенефиције сведу на разумну меру и признају само репрезентативним синдикатима.

Мрцварење закона о раду мора бити прекинуто, а до тога може доћи само ако ресорно министарство преузме послове из своје надлежности, а Министарство привреде престане да се бави пословима за које није надлежно. Ако министар за област рада због обавеза које има као потпредседник Владе није у стању да чини оно што мора, нека своје место уступи ономе ко то може. Нацрт закона треба да обликује искључиво ресорно министарство на основу резултата јавне расправе. Нарочиту пажњу треба да посвети ставовима синдиката и удружења послодаваца са својством репрезентативности. Али не треба да чека њихово усаглашавање, јер га неће дочекати пошто су важећи прописи размазили обе асоцијације правом да своје интересе усклађују консензусом, услед чега било чије противљење има снагу вета.

Мрцварење закона о раду се, нажалост, наставља. Социјално економски савет Србије је распустио постојећу радну групу и наложио формирање нове радне групе од представника владе, репрезентативних синдиката и репрезентативног удружења послодаваца, који би требало у догледно време да припреме нови нацрт закона. Које је то време, не зна се, а сва је прилика да ће се нови нацрт чекати дуже од нових избора, јер би обрнути редослед могао да нанесе политичку штету изборним фаворитима.

Ако мрцварење закона не буде прекинуто, запослени и послодавци ће постати жртве трипартитног мобинга.

Редовни професор Правног факултета Универзитета Унион