Закон о енергетици: накупци на видику

Председник Одбора за привреду и финансије Владе Србије налаже Министарству енергетике да прионе на посао: ваља одржати јавну расправу о нацрту закона о енергетици и углавном неизмењени нацрт предати влади, како би га предали Скупштини. Министарка као председник поменутог одбора за привреду и финансије пише себи као министру енергетике уредно писмо. Мале игре у киндергардену се настављају.

Председница даје рок за јавност да расправи и исправи криву Дрину: 1. фебруар. Министарка кроз најаву специјалног саветника Љубе Аксентијевића даје рок за исто за 8. фебруар. Министарки често полази за руком да ствари доведе до конфликта: не мари што је то овог пута са самом собом.

Закон нема рашта да читате, јер као да га осим преводиоца с матерњег на наш (српски) језик нико није читао. После два пасуса јасно је и камо се циља. Европа од нас тражи да створимо тржишне услове у којима ће онај ко има пара одређивати правила, а плаћаћемо сви. Где то важе закони тржишта када нема довољно робе? Председници/министарки је познато да је Србија енергетски зависна, то јест да је производња примарне енергије мања од потрошње. Тржишно пословање ће, поготово у домену електроенергетике, омогућити да се акумулација у систему извуче из земље кроз делатност такозваних снабдевача. На Каленић пијаци они се зову накупци или препродавци. Ускоро ће доћи и на ваша врата да вам понуде чачкалице са витаминима јер су њихови киловат-сати зелени, свеже убрани и миришу...

Закон је уредно преписан и помало аљкаво преведен текст који нам је дат на усвајање. У њему не постоји ни реч о одговорности председника, министара и других ако ствари крену наопако. Министри су изнад живота, и то је (између осталог) потврђено овим нацртанијем: њихов радни задатак је нејасан, критеријум за оцењивање не постоји, али је једна ствар извесна: нацртаније даје сасвим добру основу да се трутови увуку у наше новчанике, да се развој у овој земљи заустави (тако што ће акумулација у кључном привредном систему бити исисана, једнако као што се наше паре исисавају кроз све те стране банке којих је на сваком кораку).

Знам шта ћете питати: које су конкретне замерке. То вам је као кад наручите пут од Београда према Новом Саду, а неко вам уради пут од Београда према Нишу. Онда вас пита: јесу ли знакови добро постављени? Да ли је банкина у реду? Да ли је асфалтирано по пропису? Ви немате куд, кажете то је ОК и одосте тамо где нећете.

Желимо да видимо простор да се домаћи капитал и капитал из дијаспоре, заједно са средствима из међународних финансијских извора, усмери у развој енергетике, електромашиноградње и читавог низа привредних делатности које конвергирају ка енергопривреди. Желимо да видимо окружење где ће учешће наше привреде у развоју и функционисању енергетских објеката дати свој максимум и повратити позиције које смо имали „пре демократских промена”.

Јесте, не можемо да уђемо у овом стању у трку са ино-накупцима. Уништили су нам привреду (уз обилату помоћ овде), али се боје да ће на згаришту ипак нешто исклијати. И хоће, али ако једном одиграмо потез предвиђајући наредни.

Можемо да предвидимо сценарио који нам се кроз закон нуди: дистрибутивна предузећа ће полако долазити у дубиозу јер ће накупци подизати цене, а неплатише ће доћи на грбачу садашњем ЕПС-у, то јест држави. Ископниће акумулација неопходна за развој. Цене електричне енергије ће неминовно порасти до нивоа цена на Западу. Наравно, не и плате (пензије да и не помињем).

Ја лично никада нисам устукнуо пред конкуренцијом: као директор друштвених фирми показивао сам боље резултате од сличних приватних фирми; као директор међународних фирми успевао сам да моје електране буду међу најефикаснијима на свету – стога имам разумевање за позитивну страну конкуренције, али исто тако и за негативну. У овом тренутку ми не можемо дозволити пуно отварање енергетског тржишта јер објективно нисмо у стању да будемо конкурентни из читавог низа разлога.

Зато је мој предлог да се стручна јавност озбиљно укључи у израду закона, да се енергетска стратегија уради како треба (укључујући појединачне одговорности министарства и посебице сваког министра), да се с наглашеном пажњом обради питање коришћења угља и погодности које пружа „Јужни ток“ и да се у свему томе нађе модус да се ЕПС и електромашиноградња ревитализују.

Нацртаније које је представљено јавности не пружа гаранције, нити смислени пут да се енергетика задржи као један од стубова привредног система Србије. Уместо тога, с великом извесношћу се може предвидети да је нацртаније озбиљан ударац функционисању електроенергетског система.

Јасан је и разумљив притисак споља да се закони усвоје, али ће они који одлучују морати да размисле о притисцима изнутра да примену захтева за увођење накупаца у енергетику Србије одложе за време када ће се непосредно одлучивати хоћемо ли (или не) да се ухватимо у ЕУ коло.

Јер, како рече један мој шеф: пре него прогуташ шљиву, буди сигуран да ти коштица неће правити проблеме.

Извршни директор Експертске групе Е4