Мађионичар са диригентском палицом

Предраг Госта, диригент, певач и чембалиста, један је од српских талената који су се школовали у иностранству и широм света постижу завидне резултате у каријери, док су, чини се, тамо одакле су потекли неправедно запостављени. За њега су многи овде чули тек недавно када је био један од кандидата за управника београдског Народног позоришта. Не жали се ни на шта Госта, енергични истраживач и светски експерт за барокну оперу, човек који уз бројне наступеширом света са својим оркестром „Њу тринити барок” и снимања, увек нађе времена и добре воље да дође кући и понешто уради за српску сцену класичне музике. Најрадије прича о стално новим идејама како да помогне младим талентима своје земље да науче брже оно што је сам мукотрпно учио по свету. Сада га највише заокупља жеља да програмски осмисли нову, после Народног позоришта и „Мадленијанума” и трећу београдску оперску сцену.

Нова опера како је Госта замишља, имаће репертоар којим ће се испунити „шупљина” на београдској и српској сцени. А то значи да ће осим класичне, на овој сцени публика видети рану, барокну оперу, дечју и модерну оперу. Речју, Београд ће се опет сврстати у најугледније европске оперске дестинације. Госта ће, каже, на нову сцену поставити бисере код нас непознатог репертоара. Пита, зашто се нико не сети Моцартових вредних дела као што су „Титус” и „Отмица из Сараја”. Не може да схвати како то да на београдској сцени нема једине опере која говори о српском главном граду, „Опсаде Београда”, Стивена Стараћеа.

– Пре неколико година за Бемус сам реконструисао ту оперу, али нисам је поставио, јер је све пропало због финансијских проблема. И то не могу да прежалим – говори Госта и додаје и да у Београду сматрају да барокне опере неће имати публику. – Такво размишљање демантовало је прошлогодишње историјско извођење барокне опере Хенрија Персла „Дидона и Енеј” уз аутентичне инструменте на прошлогодишњем Фестивалу ране музике у Београду. Публика је била одушевљена, тражила се карта више, али је Народно позориште остало немо на све.

– Нова опера за мене значи пре свега нову институцију, а не обавезно и ново здање. Па у Лондону има више од 50 оперских кућа које за своје наступе изнајмљују просторе од позоришта главног града Британије, а дешава се и обрнуто. То је начин удруживања уметничких кућа и програма, а главна претпоставка да то буде оствариво јесте постојање талената. Лично сам се уверио да имамо доста даровитих младих људи, али немају прилику да напредују. Неталентовани или они којима је прошло време спремни су да таленте што више удаље од сцене, јер се плаше конкуренције. И то је код нас могуће. У свету се тако нешто ретко догађа, јер се тамо уочени таленат (постоје професионалци за откривање даровитих и у класичној музици, талентс скаутс)просто граби и подстиче на даље усавршавање – објашњава Госта. Он додаје да се сваке године појави много младих даровитих школованих људи који су приморани да образовање потраже у иностранству. Када у иностранству достигну десетогодишњу успешну каријеру, онда их позивају у Србију као ексклузивне госте. А могли су да буду ексклузивни гости у свету – из Београда и Србије.

Госта казује да је, коначно, и сам морао да оде далеко од своје земље, јер није, као и многе његове колеге, био препознат као неко ко је потребан овом граду и земљи. Прича да га живот није мазио и сетно се присећа како је веома млад без стипендије и ичије подршке, сем мајчине, отишао у Лондон, па у Америку. Тек касније је уз велико лично залагање и освајане стипендије, стизала подршка утицајних личности.

– Јасно ми је зашто српска опера више није на некадашњем високом нивоу. И, коначно, зашто ми овде немамо барокну оперу. Изучавање историјске интерпретације експанзију је доживело деведесетих, а ми смо тада мучили ратне муке и после доспели у још горе стање у области културе. Нагло смо спуштени на нижи ниво. Шездесетих година београдско Народно позориште било је једно од најбољих у Европи. Због турбулентних дешавања у Србији се осамдесетих одржавало стање статус кво. Тек сада су видљиви покушаји да се ствари поправе. А има наде, јер у Народном позоришту постоје неискоришћени људи светских квалитета – уверен је наш саговорник.

Био је ожењен, али више није, кратко каже о свом интимном животу, а онда каже како је међу пријатељима познат као геџетмен.

– Шта могу, много сам залуђен технологијом, волим да имам све те најинтригантније савремене уређаје. Дакако, „моји су” и брзи спортски аутомобили. Иначе, као што брзо и много радим, тако сам у приватном животу и ретким часовима опуштања склон свему што асоцира на „брзину светлости”. Као диригент „Гвинет балета” у Атланти, заволео је да игра танго и то је заиста царски плес који излази из дубине људске душе и његовог духа – уверава.

Госта радо једри, понекад пилотира авионом, и у свему је налик на свог идола, чувеног Херберта фон Карајана.

– Бивша жена рекла ми је да сам исти Фон Карајан, уживам да седнем у кола или авион, свеједно, и упалим све оне шарене дугмиће и лампице, амбициозан сам и све што знам стално преносим даље – признаје Госта.

А када ништа не ради, бави се – триковима. И даље се држи једног од два дечачка сна и вежба да буде што бољи – мађионичар. Први његов сан, музика, постао је стварност и на томе ради још од своје шесте године.

----------------------------------------------

Посла преко главе

Предраг Госта је први српски диригент који је дириговао Лондонским симфонијским оркестром, али и многим другим оркестрима. Ванредни професор Оксфорда директор Макрис фондацију Вашингтону, кроз коју, истиче, може да остварује неке филантропске жеље и да помогне стипендијама младим талентима. Уз то је и шеф диригент Гвинеј балета и театра у Атланти у САД.

----------------------------------------------

Занимљив репертоар нове сцене

Предраг Госта уз помоћ Маријане Мијановић, у првој години рада нове опере планира интересантан репертоар. Барокна опера „Крунисање Попеје” Клаудија Монтевердија (рани 17. век), Барокна опера „Сирое” Георга Фридриха Хендла (рани 18. век), Модерна дечја опера „Снежана и седам патуљака” Драгана Каролића (21. век) и класична опера-зингшпил „Опсада Београда” Стивена Сторачеа (позни 18. век).

 ----------------------------------------------

Барокна академија

Захваљујући нашем саговорнику и његовима сарадницима оствариће се и Четврта мајсторска радионица на којој ће се од другог до осмог марта 2014. млади талентовани соло-певачи и инструменталисти усавршавати у историјској интерпретацији музике барока, уз наше најеминентније предаваче и специјалисте за барокну музику, Маријану Мијановић (контра-алт), Предрага Госту, Бојану Димковић (чембалиста и корепетитор) и Софију Перовић (режисер). Тема четврте академије јесу барокне опере Хендла и Монтевердија, где ће се пробране сцене из њихових опера приказати сценски у акустичном простору Етнографског музеја у Београду на завршном концерту учесника у суботу, осмог марта 2014.

 ----------------------------------------------

Фестивал ране музике

У Гостина посла може се уврстити и традиционални фестивал који ће од 14. до 22. јуна 2014. представити концерте интернационалних и домаћих реномираних ансамбала ране музике, укључујући и барокну оперу „Крунисање Попеје” (1643), композитора Клаудија Монтевердија. Међу прошлогодишњим извођачима били су познати уметници и ансамбли, као што су појац Павле Аксентијевић, чембалисткиња Светлана Стојановић, амерички челиста Андре О’Нил, ансамбли „Ренесанс”, „Флауто долче” и „Белграде барок”.

----------------------------------------------

Сцена за све

Са својим колегама Госта жели да у Београду створи сцену на коју ће моћи да рачунају сви заинтересовани и талентовани: и познати, и непознати, и студенти, па и они који јесу аутсајдери и немају високе школе, али су даровити и могу, уз нашу помоћ, да стигну далеко. Један Бах није имао диплому (тада није било универзитетског система), па шта? Меродаван је једино квалитет. Узећу свој пример, ја сам успео да први пут диригујем Лондонским симфонијским оркестром, али то не значи да све знам и да је ту сада учењу крај. Напротив, мој је мото – Сваког дана можеш да научиш нешто ново!