Била једном једна кућа

У „Политику” сам ушао минулог века, с краја пролећа седамдесет прве. Седамнаестоспратница у Македонској постојала је тек четири године. Липе су још мирисале.
Мирис липа, штампарског олова, ћевапа и шприцера, штектање телепринтера, звон узрујаних телефонских позива, откуцаји писаћих машина, жамор, ужурбаност – и смирај кад се све заврши, као после љубавног заноса... То памтим.
И још понешто.

Без нарочитог система и реда, просипам торбу сећања. Остављам на страну новинарске узлете и падове, мудрости и глупости, историјске и друге преломне тренутке, да бих на кратко осветлио онај обичан, свакодневни, прост живот који је минуо и нестао као да га није ни било. Тако је, за почетак, коцка пала на...

Менза
Тада се то званично звало: Ресторан друштвене исхране, али је радије коришћен краћи, латински назив – менза. Опремљена по највишим стандардима савременог кулинарства, нудила је врхунски спремљена јела за свачији укус. Редовно, било је хране и за оне који посте, или су на дијети. Плаћало се боновима добијаним мимо плате. Могли смо доводити и госте.
 У почетку, у мензи је било и пива, по фабричкој цени. Та брига о радном човеку наишла је на одговарајући пријем. Време за обед, међутим, све више се ширило науштрб радног, па је укинуто.
Млеко  је, у почетку, било потпунo бесплатно, док хлеб никада није морао да се плаћа.

Петнаести
Непотрошених бонова остајало је и због „Политикиног” Клуба на 15. спрату. Често су занимљив разговор и добро друштво били разлог да се благоутробије задовољи на лицу места. Ко није имао пара, позајмио би, а ако није имао нико, келнер би дуг уписивао у свеску.

Уредницима, онда, нису били потребни мобилни телефони да би новинара упутили на хитан догађај. Довољан је био локал Клуба. А када је лист завршен, долазили су и уредници.
На Петнаестом су седели и полетарци и препечени списатељи. Ови први су с поштовањем гледали у правцу мајстора прижељкујући да им се једнога дана приближе и изблиза слушају. А то би се и догодило. Тако су се с генерације на генерацију преносиле приче о давнашњим, легендарним уредницима и новинарима. Њихов живот се, кроз нас, настављао.

Ту су хваљени и куђени текстови нас савременика, препирало се па и свађало око појединих стилских и занатских зачкољица, моралних и етичких принципа професије, учили једни од других и шта и како треба и шта и како не треба. Да ли је новинарство посао, или мисија, има ли веће вредности од истине, може ли... Редакцијски састанци (редовно једном недељно) били су мање занимљиви.

Путовања
Путовало се много. Када се 1978. године затресла земља у Црној Гори, „Политика” је изнајмила цесну са пилотом и копилотом само за нас двојицу извештача. Био је то наш небески такси. Слетео је у Тиват, а ту смо узели земаљски такси да би на крају, по обављеном послу њиме стигли у Дубровник где нас је чекала наша цесна.

„Политика” је имала велики возни парк, с камионима за превоз штампе и рото-папира (али и намештаја, када се когод од нас пресељавао). Камиони су прва издања дневне штампе и недељнике возили у српске градове и на авионе, железницу и аутобуске станице да би новине ујутро рано биле на киосцима од Вардара па до Триглава. Новинари су се тада возили популарним тристаћима и ладама. А ако би нам превоз затребао док смо негде у граду, користили смо такси за који смо извесно време у Секретаријату добијали такси блокове који су важили за, тада најјачу, такси службу Градског саобраћаног предузећа. По окончаној вожњи довољно је било само да потпишемо.

Било је забрањено да нам ишта плаћају они о којима пишемо. Ни ручак у ресторану, ни авионску карту, превоз таксијем... Све је плаћала „Политика”. Такозвано спонзорство није долазило у обзир, осим у приликама када то не би могло утицати на објективност (светска спортска такмичења, гостовања уметничких ансамбала...).

По свету (са малим изузецима) путовало се без виза, динар је у многим земљама био конвертибилан.

Дружење
Једном месечно уредник Београдске хронике Борко Гвозденовић водио нас је, целу рубрику, на вечеру „Код Шаце” у Шафариковој. То је био Клуб (универзитетских радника), затвореног типа. Засели бисмо после завршеног првог издања, па до пред зору... Тако смо учвршћивали тимски дух, постајали велика породица. И то о трошку „Политике”.

Дарко Рибникар водио нас је повремено у једну кафаницу у Нушићевој, на кувану коленицу са реном. О његовом трошку. И причао нам шта је новинар „Политике” за плату могао да купи тамо негде после (другог) рата. Много више него ми тада. А из интервјуа Бранка Ћопића већ смо знали да је од хонорара за објављену Причу Политике пре (другог) рата могао живети годину дана.
Чеда Лакић, који је пратио саобраћај, приређивао је честа путовања која су била бесплатна или симболично плаћана.

Бесплатно је било путовање специјалном авионом, само за нас, у Сарајево на велику изложбу у Скендерији Историја на тлу Југославије (од праисторије до данас). Изложба је претходне, 1971. године била постављена у Паризу, у Гран Палеу. После смо ишли на Врело Босне, па на Башчаршију, на босански лонац.

Мало-мало, па би Чеда, слетевши на Сурчин, долазио право у „Шуматовац” с пуним торбама, на пример, свежих плодова мора (уловљених два сата раније), у кухињу, и давао да се спрема. Потом би уследио позив да су столови постављени. Услуге нису наплаћиване.

Жика Живуловић Серафим у Гроцкој, чини ми се, имао је велики воћњак. Сваког пролећа доносио је врећу трешања коју је распростирао по неколико састављених редакцијских столова. Онда су колеге са свих спратова долазиле да се почасте. А Раде Суботић, дописник из Осјека, крајем новембра, у време свињокоља, по столовима прекривеним пак-папиром распростирао је славонске чварке, крвавице, шваргле, кобасице свих врста, а ми бисмо допремали хлеб, киселе краставчиће, па онако са столова, рукама...

Ко год је код куће нешто прослављао (рођендан, венчање, годишњицу којечега, крсну славу...) сутрадан је доносио понуде и колегама, да се почасте.

„Политикина” кућа била је – кућа. У њој је била и наша амбуланта са лекарем опште праксе и зубарем, одељење дактилографа и стенографа... Ту се радило, јело, пило, повремено би се, у ванредним ситуацијама, и преноћило у састављеним, удобним фотељама, или на глатким, тврдим столовима. Да је било каквог туша, многи не би одатле ни одлазили. Осим можда на море, у „Политикино” летовалиште...

Била је кућа која се плодила. У Крњачи је „Политика” изградила једну од тада највећих штампарија дубоке штампе у овом делу Европе, а 1980. у Крупњу отворен је Дом културе „Политика” на 3.500 квадрата, поклон ове новинске куће који је Крупањ добио на конкурсу.

Незадовољство
Читајући ову причицу, човеку се данас може учинити да су новинари тада били задовољни. Не, били су веома незадовољни.

Незадовољни и платама и ранг-листама за станове, и... Али највише слободама... Оно што смо имали достигнуто је, тежило се бољем. Било је то време социјализма и једнопартијског система када се знало докле се може ићи у критикама. Новинари су се, ипак, довијали како да пређу ту границу. Претећа је била оштрица чувеног члана 133 Кривичног закона СФРЈ, познатијег као вербални деликт. Када се увелико говорило о његовом укидању, Ненад Црнчевић, сатиричар, рекао ми је да је против тога. Ја хоћу, објаснио је, да ме кошта кад нешто кажем.

Те његове реченице сећам се често док пратим данашња гласила.
Видно урушавање „Политике” почело је кад и (видно) пуцање Југославије, деценију пред крај века.
Сличице сећања на то доба мораће сачекати неку другу прилику.