Зидине чувају Пећ и Дечане

Пећ, Дечани, Грачаница – За оне који су макар једном посетили Косово и Метохију зидови су били и остали симбол овог краја. И док су их раније на својим имањима подизали албански домаћини, данас камени бедеми, као својеврсни симболи опстанка малобројног српског живља, ничу око две највеће српске светиње у Метохији, Пећке патријаршије и манастира Високи Дечани. Овдашњи људи искрено верују да их, у условима какви су сада, од албанских екстремиста могу заштитити само високи зидови и страна војска.

Игуманија Пећке патријаршије 84-годишња мати Февронија на питање гостију шта им је потребно, одговара:

– Имамо све, само се Богу молимо да нам се врати народ и да завршимо овај зид пре него што оду Италијани – вели монахиња која, иако више од пола века у овом манастиру, некадашњем седишту српских архиепископа, не памти теже дане за сестринство и народ који се окупља око светиње.

На питање председнице Конгреса српског уједињења из Вашингтона Јасмине Буланже како могу да помогну, старица мудро захтева да се од Американаца затражи да учине шта могу да нам се врати народ, јер је манастир жив само кад народ у њега долази, а "без народа нема ни манастира".

Бедем, саздан од камена и висок два и по метра, лагано опасује средиште и духовно срце Српске православне цркве. Недостаје још неких 200 метара, али нема довољно новца да се тај посао заврши, па монахиње искрено брину. Спокојни су, веле, док је ту италијански батаљон Кфора, али их при помисли на време пре њиховог доласка обузима зебња. Стари и за одбрану ниски зид није спречавао албанске екстремисте да монахиње гађају камењем, вређају, вичу и добацују разне гадости. Тада су им уништили и рибњак, са око три тоне квалитетне рибе, што сестринство никад није успело да обнови.

У набавку одлазе под пратњом и то у – Србију, а ако им нешто зафали у свакодневном животу помаже им наш човек који добро говори албански, има аутомобил "безбедне регистрације" и може, истина такође с ризиком, да се креће у Пећи и околини. Лече их лекари из српских енклава, или монахиње под пратњом одлазе за Србију и Београд, јер је чак и за Албанце чиста лутрија да се предају у руке овдашњим лекарима који су медицинска знања стицали на студијама организованим по приватним кућама.

Зид око Пећке патријаршије сигурно неће решити све проблеме Срба у овом делу Метохије, али ће учврстити и сестринство и људе који долазе у манастир у уверењу да ће овде, како у свакој прилици истичу – остати.

Данас у Метохији има само неколико хиљада Срба, а у самој Пећи има 11 Срба у односу на 20.000 Албанаца, али се ипак у села, засеоке и предграђе Пећи Срби враћају. Један од једанаесторице оних који су се пре годину дана одважили да живе у граду вели да му је добро, јер је код своје куће, али је замолио да му не наводимо име. Као и други саговорници са којима смо се сретали и питали их како живе. На путу од Пећи до Приштине практично нема ниједне српске куће. Оно што је порушено било је српско, а међу тим рушевинама је и – једна црква.

– Када након легитимисања и провере уђете у манастир, ви сте заправо у једној прекрасној паралелној васиони, док је напољу ван зидина прави дармар. Живети у таквим условима, толико патити, одупирати се свему и показивати изузетно гостопримство представља прави подвиг сестринства Пећке патријаршије – сматра Јасмина Буланже, председница КСУ, која је на Космет дошла да би се уверила како се овде живи и то пренела члановима Српског кокуса, сенаторима, конгресменима, свима који од зида медијских манипулација не виде суровост живота српског живља.

Недалеко од овог ниче и велики дечански зид, са истим намерама и сврхом. Гради га исти мајстор, Албанац, што је према објашњењу домаћина безбедније и једино могуће, а до сада на његов рад нема примедби. Најважније је да се зид заврши.

– Високи Дечани и други манастири СПЦ на Косову и Метохији много значе народу. Зато је наш задатак да што боље обезбедимо манастир, да га економски ојачамо и максимално осамосталимо како бисмо могли да помажемо нашем народу. Некада је био обичај да народ помаже светињу, данас смо ми у ситуацији да морамо да помажемо нашим људима – вели владика Теодосије, игуман Великих Дечана, великодостојник који је учествовао у досадашњим преговорима о заштити културне баштине.

Високи Дечани је манастир који је највише нападан из артиљеријског оружја. Током сукоба овде су пале 23 гранате, само 17. марта шест, а последња 30. марта ове године. Зид би с једне стране требало да заштити изузетно вредну културну баштину, аутентичну цркву са иконостасом и изузетно наративно богатим фрескама, као и улазном капијом, све из 14. века, једну од последњих задужбина српске властеле тог доба када је српска држава била на врхунцу моћи. Ту су исцелитељске мошти Стефана Дечанског, оригинални престо цара Душана, све у свему, највећи и најочуванији храм немањићке Србије.

С друге стране, унутар манастирских зидина налази се прави мали град са солидним привредним активностима. Отац Данило, који је дипломирао сточарство, брине о пољопривреди, прави се добар сир, мед, вино са имања у Великој Хочи, раде иконописачка, дуборезачка и столарска радионица, има свега и влада савршен ред.