Сећам се само насмејаних лица

Осећање пролазности даје вам за право да се насмејете и кад вам није до смеха. Не волим депресивне, тешке, катастрофичне књиге,ни људе који вам причају приче о животу као патњи, несрећи и неизбежној трагедији. Што рече један јунак драгог писца и племенитог лекара, Антона Павловича Чехова, у причи о сеоском мудрацу који је ретко говорио, али када би нешто рекао, онда се то памтило: Кад је велика и хладна зима, добро је обући нешто топло.

Град моје младости остао је негде у даљини. Он данас за мене постоји само у сећању; избрисан је из стварног света и до њега не води ниједан обичан пут; до моје куће у Масариковој улици долазим само сећањем на људе које сам волео и којих одавно нема.

У сећању сам сачувао књиге, филмове, радио–драме четвртком увече, у пола девет.

Кажу да су најбоље радио–драме написане у Немачкој и да су биле изузетно популарне међу многима који су ослепелитоком силног бомбардовања Немачке при крају рата који су данас добили, сећања на чудне људе невероватних судбина, на биоскопске представе с мирним ликом Бастера Китона и срушеним достојанством Станлија и Олија, због којих су ме једном извели из биоскопа јер сам се заценио од смеха.

Волео сам да се смејем и да плачем насмејан.

Кад се сећам људи којих више нема, сећам се само оних који се свима осмехују, који су кроз живот ишли са осмехом као са орденом на реверу свечаног одела. Мрзовољне, тешке, горке и депресивне не желим да сретнем ни у сећању.

***

Као дошљак у великом граду, који је плашио људе из провинције причама о пороцима опасним по живот, с познавањем само неколико чувених зграда, једне тврђаве и Зоолошког врта, нисам имао избора; морао сам да „успем” да бих преживео. Морао сам да радим више и боље од „рођених Београђана” којима је та титула често била највећи успех у животу.

Морао сам на конкурсу за радио–драму да добијем бар откуп, који је тих година био раван једногодишњем студентском кредиту од кога сам живео док се политика није умешала у мој живот и укинула ми и то мало пара зашколовање.

И све то што сам „морао” не би значило ништа да са собом нисам понео једну торбу као опомену да је у њој све што имам и главу препуну прича, исповести људи с периферије за које држава није билазаинтересована. Веровао сам да ћу понеку судбинску причу написати као драму или филмски сценарио, два најважнија предмета на Одсеку драматургије. Најважнија за мене, наравно.

Сећајући се града и улица детињства, којима сам протрчао загледан у небо, по којем су летели моји голубови, са осмехом за „страшне” догађаје и тугом кад се уништава и нестаје нешто лепо и вредно, написао сам прву драму за позориште – Маратонци трче почасни круг.

Писао сам је две године по подстанарским собама као трагедију једног младог човека, присиљеног да се бави погребним пословима у фамилији метузалема.

Писао сам је као сопствено осећање немоћи и жеље да напустим „погребну државу”. Кад сам је прочитао као завршни рад на трећој години студија, испоставило се да је реч о комедији, да сам се од ужаса бранио смехом, иронијом, цинизмом и црним хумором; црним као моја осећања тих година, у таквој држави.

У истој календарској години, као студент Академије, доживео сам извођење две драме на сцени чувеног Атељеа 212. Одгледао сам Маратонце и Радована у сјајном извођењу глумаца који су данас митска имена српског позоришта.

***

А само две године раније, у већ поменутој немаштини, јаду, беди и депресији, размишљао сам да напустим неизвесно школовање и да започнем неки сигурнији и озбиљнији посао. Један рођак ме је позвао да дођем у Чикаго, где је већ увелико радио по двадесет сати дневно. И озбиљно зарађивао.

У Чикаго нисам отишао, али сам тамо послао Џорџа – хероја Радованове телевизијске серије, кога је он – Радован – „обожавао до имбецилности”. Џорџ је за Радована све оно што дошљаци по солитерима нису успели да остваре; дошли су у велики град из Завичаја поноћним возом, али им је срце, увијено у кошуљицу душе, остало у кући с мајком на прагу, која је налик на старицу из песме Војислава Илића У позну јесен.

А Џорџ је био мој комшија из детињства, озбиљан митоман и ситан криминалац, који је причао невероватне приче о свом „раду” у иностранству. У подземље је ушао тако што је у једној мрачној улици Минхена подигао шахт; спустио се металним мердевинама до ходника који га је одвео у канцеларију шефа мафије. После краће и вратоломне вожње постао му је шофер. Возио је најбржа кола на свету. Често је у кривинама – кад би се нагло окренуо бежећи пред потером „швапске полиције” – видео задње таблице сопствених кола.

Џорџ  – Ђорђе С – био је старији од нас таман толико да нико није смео да посумња у његове приче, испричане и одигране у дворишту Интерната Учитељске школе, обично лети, током распуста, у неке позне сате.

Да ли му се ико икада смејао док је причао и глумио?

Био би то последњи смех у нашем већ и онако невеселом граду.

А много је теже човеку кад не сме да се смеје, него човеку који не сме да плаче.

* наставак текста из јучерашњег Културног додатка. Следе још два дела сутра и прекосутра на овим странама