Хаотичан развод са Авганистаном

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Амерички излазак из Авганистана, најдужег рата у њеној историји, несумњиво ће бити много компликованији него што је био улазак, у октобру 2001. Уместо да се са новим авганистанским властима растану као савезници, Американци ће, како се ствари развијају, бити испраћени као и сви претходни окупатори.

Кључни актер овако неповољног расплета јесте Хамид Карзаи, председник Авганистана, који је доскора сматран „америчким човеком”. У његов кабинет су дуго пристизали џакови пуни долара послати из оближње америчке амбасаде у утврђеној четврти Кабула, гледано му је кроз прсте кад је у своју корист штимовао изборе и жмурило се пред корупцијом његових сарадника и блиских рођака (пазио је, наравно, да у мутним пословима не буде непосредни учесник).

Откако је међутим у Вашингтону објављено да ће се америчка и НАТО војска формално повући до краја ове године, Карзаи, припадник Паштуна, већинског племена у авганистанском етничком мозаику, окренуо је ћурак. Очигледно решен да промени имиџ колаборационисте окупатора – Авганистанци су кроз своју бурну историју увек били алергични на стране војске – постао је кочоперан. Дојучерашњим партнерима који су га подржавали војно и финансијски, отказао је послушност.

Његов досад највећи гест пркоса био је одбијање да потпише понуђени му билатерални безбедносни споразум о останку једног контингента америчких војника и после 2014, номинално у функцији подршке домаћој војсци, док је стварни мотив спречавање да Авганистан поново постане база терориста. Ваља се подсетити да је разлог за улазак у рат био уништење Ал Каиде којој је ондашњи талибански режим пружао гостопримство.

Најновији Карзаијев потез је међутим продубио већ ископани јаз са одлазећом силом: Американци су оптужени да су у ствари они организатори терористичких напада и диверзија које су приписиване талибанима.

На том списку је и најновија терористичка диверзија, самоубилачки напад на „Либанску таверну”, популарни ресторан за странце у срцу Кабула 17. јануара, са 21 жртвом. Погинули су махом припадници међународних организација, међу којима и троје Американаца.

Карзаи сматра да је то само један од многих напада приписаних талибанима, а које су у ствари планирали Американци да би га дискредитовали и подстакли нестабилност у земљи и тиме своје продужено војно присуство учинили неопходним.

Докази за ове сумње нису предочени. Већ у првој реакцији на напад на „Либанску таверну”, из Карзаијевог окружења је поручено да је то дело „страних обавештајних служби”. Веровало се да је реч о Пакистану који је спонзор неких талибанских група, али сада је очигледно да су најсумњивији амерички партнери.

За потписивање споразума о останку америчких војника (помиње се број од око 10.000, Карзаи је досад постављао услове које Вашингтон није могао да испуни, попут јавног извињења Авганистанцима због цивилних жртава и претходног мировног споразума са талибанима (који не пристају на било какав амерички останак). Најновијом ескалацијом та лествица се подиже, па је све изгледнија „нулта опција”: да се авганистански рат заврши као и ирачки: са комплетним америчким повлачењем и препуштањем земље самој себи.

Сценарио онога што би после тога уследило није оптимистички: подсећа се да су авганистански режим, који је после комплетног повлачења крајем осамдесетих оставио Совјетски Савез, талибани свргли после три године. У Ираку је секташко насиље почело већ сутрадан после одласка Американаца, да би данас један део земље заузела једна филијала Ал Каиде.