Изјаве измишљене, али вера да ћемо да победимо Уругвај стварна

Наш голман Јакшић, кога су уругвајски новинари већ прозвали Велики Милован, испричао је како је дочекао полуфинала с домаћином у Монтевидеу. Миодраг Р. Белић је све то од речи до речи сачувао у збирци спортских репортажа „Са лоптом кроз свет” (1944), укључујући и саговорникову омашку да је Уругвај тада био троструки светски првак (победио је на олимпијским играма 1924. и 1928. и на основу тога је сматран за аматерског шампиона света):

На два дана пред утакмицу са репрезентацијом Уругваја највећи њихов спортски лист донео је на читавој страни огромног формата само моју изјаву. Уз велику слику велика изјава, коју ја уопште нисам дао.

А та изјава садржавала је поред мог, иначе потпуно измишљеног животописа, још и моје непоколебљиво уверавање читалачке публике да ће наша раепрезентација без много напора и са лакоћом савладати и дотадашњег троструког светског првака – репрезентацију Уругваја.

И не само то. У тој изјави стајало је још како сам се ја кладио у неку баснословну суму да на утакмици са Уругвајем нећу примити ни један гол.

Да је то био плод маште неког вештог уругвајског репортера, мислим да је илузорно свако доказивање. Неправедно би, међутим, било тврдити да се ми, иако такве изјаве нисмо давали, нисмо заносили таквим жељама.

И не само да смо желели. Још нешто: ми смо чак били чврсто уверени да ћемо и репрезентацију Уругваја сигурно савладати!

Наше убеђење у победу над Уругвајем било је утолико веће што смо ми већ тада себе сматрали за непобедиву нацију, па зар је онда чудо што смо, ма колико то парадоксално звучало, сматрали нашу репрезентацију за непобедиву и што смо са великом мирноћом очекивали тај судбоносни дан.

А за то време цео Уругвај је преживљавао невероватно узбудљиве дане. На сваком месту и на сваком кораку говорило се само о претстојећој утакмици.

Читавих недељу дана стајали су пред палатом Уругвајског спортског савеза километарски дугачки редови људи, који су већ од 6 часова ујутру па непрекидно до у дубоку ноћ чекали на куповину карата.

Свакодневно продаване су десетине хиљада карата, којих већ на два дана пред утакмицу више уопште није било. Читава два дана свет је узалудно опседао и демонстрирао пред палатом спортског савеза, јер карата више уопште није било.

А тада ступила је на сцену црна берза. Јавно и безобзирно карте су продаване по невероватно високим ценама.

Стоструке цене нису сматране претераним, па ипак и оне су сматране повољним према ценама које су улазнице достигле на сам дан утакмице, јер тога дана једна карта за утакмицу између наше репрезентације и Уругваја стајала је више него путовање са целокупном опскрбом од Европе до Америке. И то путовање првом класом и најлуксузнијим бродом.

Елем, освануо је и тај дуго и нестрпљиво очекивани дан утакмице између наше државне репрезентације и репрезентације Уругваја, дотадашњег троструког светског првака у футбалу.

Иако сам по безброј пута умиривао себе доказујући да тај дан не бих смео схватити страшнијим од осталих, то доказивање баш није ми кроз целу ноћ дало ни ока склопити. Сви покушаји да заспим остали су безуспешни, и док се бледи зраци јутарњег сунца упирали да продру кроз сплет густих завеса мога прозора, ја сам полако устао.

Осећао сам како ми срце страховито куца. У жељи да га умирим отпочео сам шетњу кроз собу и у њој, трудећи се да мислим, а не мислећи уопште ништа, нашао извесног олакшања.

После нешто више од једночасовне шетње и хладног туша, сишао сам на доручак, где сам затекао и остале чланове наше репрезентације. Поздравили смо се са усиљеним смешком на уснама, и док је са улица допирала узбудљива граја великог дана, ми смо покушали да доручкујемо.

Покушај је најзад остао само покушај, јер усиљавање се овде није могло скрити, а искрен да будем до доручка ни једном од нас није било ни најмање стало.

После „доручка” отишли смо у шетњу кроз огроман хотелски парк. Збијени у групу ми смо се скоро аутоматски кретали и ћутке слушали приче наших вођа.

Но, благо сунце као да кравило нашу укоченост. А младости иначе не треба много. Један за другим почели смо и ми да чаврљамо и када смо се после скоро двочасовне шетње вратили у хотел, личили смо на веселу породицу којој никакве бриге не задају главобољу.

Нешто касније сервиран нам је веома лак обед, после кога смо се разишли по собама за одмор. Овога пута били смо прави хапсеници, јер не само да смо беспоговорно морали у своје собе, него су чак по нашем уласку те собе биле и закључане.

Предострожност је предострожност. Она је препоручљива чак и у Европи; у Америци, Јужној поготову, неопходна. У хотелским собама и тако обезбеђени, провели смо време до поласка на игралиште.

Мени лично то време је необично брзо прошло, јер сам се одмах по уласку у собу осетио толико уморним да сам одмах заспао и не будуће се провео све време до позива на полазак. Хрњичек, који је иначе спавао са мном у истом апартману, жалио ми се после да му је то време било страховито досадно.

Убрзо затим били смо сви у хотелском холу, одакле нас је луксузни аутобус превезао на велелепни олимпијски стадион, који се збиља није налазио далеко од нашег хотела, али до кога смо се веома дуго возили, јер улице су биле формално закрчене безбројним и разноврсним возилима.

Изгледало је да више него један град, цела Америка, ваљда, жури само том стадиону; а та журба, општа и узбудљива, кочила је у ствари и успоравала саобраћај.

Најзад, стигли смо ипак до стадиона, испред кога се многе десетине хиљада људи тискало, грдило, а гдегде и тукло. Не жалећи напоре свако је хтео да пробије кроз најтврђу масу – кроз људе.

И све то само да би се видела једна футбалска утакмица! Више него ма шта друго ово ми је личило на невероватност, узбуђивало ме и стварало дрхтавицу.

А када се најзад пред нашом групом отворила једна невидљива врата и ми смо испред очију те разбеснеле руље олако ушли у стадион, гордост је савладала дрхтавицу и узбуђење. Привилегија која нас је тим олаким уласком дигла изнад осталих, рекла ми је више него ма шта друго да је, ето, све то, те непрегледне масе света, тај стадион и све, све остало, дошло и постављено само и искључиво ради нас.

У сопственим очима осетио сам се тада страховито велики и горд, и поносан ушао сам у свлачионицу. Из погледа осталих читао сам све то и очас, као по некој команди, ми смо се чврсто згледали и ћутке договорили да опет дамо све од себе. Више него икада до тада.

Сутра: У свлачионицу стиже глас да је на улазу одузето 2.700 револвера