Izjave izmišljene, ali vera da ćemo da pobedimo Urugvaj stvarna

Naš golman Jakšić, koga su urugvajski novinari već prozvali Veliki Milovan, ispričao je kako je dočekao polufinala s domaćinom u Montevideu. Miodrag R. Belić je sve to od reči do reči sačuvao u zbirci sportskih reportaža „Sa loptom kroz svet” (1944), uključujući i sagovornikovu omašku da je Urugvaj tada bio trostruki svetski prvak (pobedio je na olimpijskim igrama 1924. i 1928. i na osnovu toga je smatran za amaterskog šampiona sveta):

Na dva dana pred utakmicu sa reprezentacijom Urugvaja najveći njihov sportski list doneo je na čitavoj strani ogromnog formata samo moju izjavu. Uz veliku sliku velika izjava, koju ja uopšte nisam dao.

A ta izjava sadržavala je pored mog, inače potpuno izmišljenog životopisa, još i moje nepokolebljivo uveravanje čitalačke publike da će naša raeprezentacija bez mnogo napora i sa lakoćom savladati i dotadašnjeg trostrukog svetskog prvaka – reprezentaciju Urugvaja.

I ne samo to. U toj izjavi stajalo je još kako sam se ja kladio u neku basnoslovnu sumu da na utakmici sa Urugvajem neću primiti ni jedan gol.

Da je to bio plod mašte nekog veštog urugvajskog reportera, mislim da je iluzorno svako dokazivanje. Nepravedno bi, međutim, bilo tvrditi da se mi, iako takve izjave nismo davali, nismo zanosili takvim željama.

I ne samo da smo želeli. Još nešto: mi smo čak bili čvrsto uvereni da ćemo i reprezentaciju Urugvaja sigurno savladati!

Naše ubeđenje u pobedu nad Urugvajem bilo je utoliko veće što smo mi već tada sebe smatrali za nepobedivu naciju, pa zar je onda čudo što smo, ma koliko to paradoksalno zvučalo, smatrali našu reprezentaciju za nepobedivu i što smo sa velikom mirnoćom očekivali taj sudbonosni dan.

A za to vreme ceo Urugvaj je preživljavao neverovatno uzbudljive dane. Na svakom mestu i na svakom koraku govorilo se samo o pretstojećoj utakmici.

Čitavih nedelju dana stajali su pred palatom Urugvajskog sportskog saveza kilometarski dugački redovi ljudi, koji su već od 6 časova ujutru pa neprekidno do u duboku noć čekali na kupovinu karata.

Svakodnevno prodavane su desetine hiljada karata, kojih već na dva dana pred utakmicu više uopšte nije bilo. Čitava dva dana svet je uzaludno opsedao i demonstrirao pred palatom sportskog saveza, jer karata više uopšte nije bilo.

A tada stupila je na scenu crna berza. Javno i bezobzirno karte su prodavane po neverovatno visokim cenama.

Stostruke cene nisu smatrane preteranim, pa ipak i one su smatrane povoljnim prema cenama koje su ulaznice dostigle na sam dan utakmice, jer toga dana jedna karta za utakmicu između naše reprezentacije i Urugvaja stajala je više nego putovanje sa celokupnom opskrbom od Evrope do Amerike. I to putovanje prvom klasom i najluksuznijim brodom.

Elem, osvanuo je i taj dugo i nestrpljivo očekivani dan utakmice između naše državne reprezentacije i reprezentacije Urugvaja, dotadašnjeg trostrukog svetskog prvaka u futbalu.

Iako sam po bezbroj puta umirivao sebe dokazujući da taj dan ne bih smeo shvatiti strašnijim od ostalih, to dokazivanje baš nije mi kroz celu noć dalo ni oka sklopiti. Svi pokušaji da zaspim ostali su bezuspešni, i dok se bledi zraci jutarnjeg sunca upirali da prodru kroz splet gustih zavesa moga prozora, ja sam polako ustao.

Osećao sam kako mi srce strahovito kuca. U želji da ga umirim otpočeo sam šetnju kroz sobu i u njoj, trudeći se da mislim, a ne misleći uopšte ništa, našao izvesnog olakšanja.

Posle nešto više od jednočasovne šetnje i hladnog tuša, sišao sam na doručak, gde sam zatekao i ostale članove naše reprezentacije. Pozdravili smo se sa usiljenim smeškom na usnama, i dok je sa ulica dopirala uzbudljiva graja velikog dana, mi smo pokušali da doručkujemo.

Pokušaj je najzad ostao samo pokušaj, jer usiljavanje se ovde nije moglo skriti, a iskren da budem do doručka ni jednom od nas nije bilo ni najmanje stalo.

Posle „doručka” otišli smo u šetnju kroz ogroman hotelski park. Zbijeni u grupu mi smo se skoro automatski kretali i ćutke slušali priče naših vođa.

No, blago sunce kao da kravilo našu ukočenost. A mladosti inače ne treba mnogo. Jedan za drugim počeli smo i mi da čavrljamo i kada smo se posle skoro dvočasovne šetnje vratili u hotel, ličili smo na veselu porodicu kojoj nikakve brige ne zadaju glavobolju.

Nešto kasnije serviran nam je veoma lak obed, posle koga smo se razišli po sobama za odmor. Ovoga puta bili smo pravi hapsenici, jer ne samo da smo bespogovorno morali u svoje sobe, nego su čak po našem ulasku te sobe bile i zaključane.

Predostrožnost je predostrožnost. Ona je preporučljiva čak i u Evropi; u Americi, Južnoj pogotovu, neophodna. U hotelskim sobama i tako obezbeđeni, proveli smo vreme do polaska na igralište.

Meni lično to vreme je neobično brzo prošlo, jer sam se odmah po ulasku u sobu osetio toliko umornim da sam odmah zaspao i ne buduće se proveo sve vreme do poziva na polazak. Hrnjiček, koji je inače spavao sa mnom u istom apartmanu, žalio mi se posle da mu je to vreme bilo strahovito dosadno.

Ubrzo zatim bili smo svi u hotelskom holu, odakle nas je luksuzni autobus prevezao na velelepni olimpijski stadion, koji se zbilja nije nalazio daleko od našeg hotela, ali do koga smo se veoma dugo vozili, jer ulice su bile formalno zakrčene bezbrojnim i raznovrsnim vozilima.

Izgledalo je da više nego jedan grad, cela Amerika, valjda, žuri samo tom stadionu; a ta žurba, opšta i uzbudljiva, kočila je u stvari i usporavala saobraćaj.

Najzad, stigli smo ipak do stadiona, ispred koga se mnoge desetine hiljada ljudi tiskalo, grdilo, a gdegde i tuklo. Ne žaleći napore svako je hteo da probije kroz najtvrđu masu – kroz ljude.

I sve to samo da bi se videla jedna futbalska utakmica! Više nego ma šta drugo ovo mi je ličilo na neverovatnost, uzbuđivalo me i stvaralo drhtavicu.

A kada se najzad pred našom grupom otvorila jedna nevidljiva vrata i mi smo ispred očiju te razbesnele rulje olako ušli u stadion, gordost je savladala drhtavicu i uzbuđenje. Privilegija koja nas je tim olakim ulaskom digla iznad ostalih, rekla mi je više nego ma šta drugo da je, eto, sve to, te nepregledne mase sveta, taj stadion i sve, sve ostalo, došlo i postavljeno samo i isključivo radi nas.

U sopstvenim očima osetio sam se tada strahovito veliki i gord, i ponosan ušao sam u svlačionicu. Iz pogleda ostalih čitao sam sve to i očas, kao po nekoj komandi, mi smo se čvrsto zgledali i ćutke dogovorili da opet damo sve od sebe. Više nego ikada do tada.

Sutra: U svlačionicu stiže glas da je na ulazu oduzeto 2.700 revolvera