Хоћемо ли добити „раднички устав”

Нацрт измена и допуна закона о раду иде на дораду, јер представници владе, послодаваца и синдикати нису могли да се договоре ни око чега. Као и у многим другим, много битнијим питањима,и за овај закон, некада назван радничким уставом, треба изгледа да нам решење саопшти инострани фактор. Послодавци су већ позвали у помоћ генсека Међународне организације послодаваца (МОР) да, како каже, подржи болне промене Закона о раду (болне – зна се за раднике). Још да синдикати позову Међународну синдикалну федерацију,а влада неког бирократу из Брисела, па да „представа” почне.

Да би се приступило доношењу овог значајног закона, требало би прво повести јавну расправу о питањима у каквој суинтеракцији држава, послодавци и радници. Које су то специфичности радноправних односа у којем је живело српско друштво последњихпедесетак година у условима радничког самоуправљања, без обзира на то што се сада ради удругачијем система власништва. Да ли је реално да се једним потезом пера прецртају и оне најпозитивније тековине тог система или их треба, на обострано задовољство, прилагођене измењеним околностима, уградити у нови закон? Није баш да ништа није ваљало.

Друго, какав је радни амбијент и пословни морал у фирмама?Какав је однос власника капитала и менаџмента према запосленом? Колико су радници везани за фирму, колико су јој посвећени и колико послодавац води бригу о свом раднику? Да ли се радник осећа безбедним за своју егзистенцију или ради у страху да је у фирми од данас до сутра?Да ли је тзв. транзиција еуфемизам за пљачку и робовски рад? Какав допринос процесу рада може радник да да у таквој психози и несигурности?Док се о таквим питањима не поведе широки друштвени дијалог и не постигне општеприхватљив консензус, никакав закон неће донети олакшање нити разрешити многе проблеме.

Треће,овај закон би у образложењу морао да садржи и посебан додатак о процени шта он доноси запосленима, послодавцима, држави и друштву уопште. Бенефити би морали бити изражени у категоријама (не)запослености, продуктивности, прихода државе, подстицаја инвестицијама, стандарда запослених и сл. За њихово неиспуњавање предлагач би морао да сноси политичке консеквенце, чиме би се постепено уводила одговорност и за оне који су до сада били недодирљиви.

Систем сталног запослења у једној фирми био је један од значајнијих фактора економског развоја Јапана,који је познат као „економско чудо”. Ступањем у радни однос, уз испуњавање строгих критеријума и обуке у форми менталног и физичког дрила, прилагођеног специфичности посла, радник се „венчава” с фирмом, а породица у фирми добија „старатеља”. Све своје умне и физичке потенцијале, уз стално усавршавање, радник посвећује фирми. Заузврат, фирма прихвата радника као члана породице, брине о њему и његовој породици. Обилази је, интересује се за школовање деце, услове становања, њихов стандард и све оно што олакшава тој породици да би се њен запослени члан могао безрезервно посветити фирми.

Послодавац стимулише тако посвећеног радника да активно учествује у предлозима и иницијативама за унапређење процеса рада. Предлози који долазе из организационих јединица, прослеђују се степенасто до одбора директора и по правилу се усвајају. Процес који је ишао одоздо кагоре постепен је и захтева време. Када се предлог усвоји, процес одозго надоле иде експресно и одмах се приступа реализацији, без икаквих отпора. То представља својеврсни систем самоуправљања на јапански начин.

У условима таквог односа радник–послодавац и пословног морала уопште, радник не осећа већу потребу за синдикалним удруживањем. Сећам се да је почетком деведесетих година мање од једне трећине јапанских радника било синдикално организовано. Постојао је, међутим, тзв. парадржавни синдикат „Ренго”,који је фингирао синдикализам за спољни свет и помало „шуровао” с партијама на власти.

У глобалном свету где шачица најбогатијих и даље увећава богатство,а број сиромашних се рапидно повећава, промене су неминовне. Историја нас учи да су револуције подизали управо радници.

Амбасадор у пензији