Избори без избора

Шта ће ново бити понуђено на „политичком менију” што би мотивисало грађане да изађу на изборе а да таквом понудом већ нису били обманути на свим досадашњим гласањима? Која је то нова идеологија и политика коју треба да реализују стари-нови кадрови? Шта није функционисало па морамо радикално да мењамо? Како неефикасност владе представити као успех, а за неуспех реформи ипак помало окривити коалиционе партнере?

У изборним програмима странака наћи ће се све што до сада није урађено а могло је. Сви ће тврдити да од њихове болести болују други и да ће их управо они политички излечити. У резервоар моћи треба додати мало новог политичког легитимитета. Зар га нема довољно ни са 45 одсто бирачког тела? Нема система институционалне власти који би се изборио с незајажљивим партитократским и личним интересима.

Треба се учити на искуствима из недавне прошлости: реформе се нису десиле управо због начина на који су формиране досадашње владе. Све су биле више акционарска друштва великог броја странака него израз политичког легитимитета и стручног кредибилитета; исти људи на различитим функцијама. Једини заједнички интересни именитељ – остати и опстати на власти с било којом странком у коалицији. Уцењивачки капацитет омогућавао је најмањим странкама максималан интерес. Политичка сцена подсећала је на тесто за шапе. Сваки калуп је добар ако обезбеђује опстанак на власти. Дозвољене су само „кобајаги реформе”. Прихватљиви су само они који ништа не предузимају. Ко год се дрзне да суштински нешто мења бива институционално и политички маргинализован. Хармонија апсурда у историјском континуитету.

Са старим, вечним кадровима и разореним институцијама није могуће спроводити било какве реформе. Отпори самоуправљача су све већи а њихови следећи захтеви ће бити увођење самоуправљања у јавна предузећа. Тамо где то већ није урађено. Синдикати ће тражити да им се кроз акције омогући удео у власништву предузећа. Политички моћници ће арчити државну имовину кроз полузаконска решења. Фирме у реструктурирању тражиће све више из све празније државне касе. Сви би да деле, нико да ствара нову вредност. Политички мађионичари ће усавршавати нове трикове и обмане грађана...

Да ли је могућ политички преокрет у којем би господин Вучић своју политичку моћ искористио тако да за почетак одбаци могућност свих предизборних коалиција са СНС-ом? Да коначно сазнамо колико ко има упориште у бирачком телу. На тај начин би хиљаде партијских сателита и вазала морало пронаћи други посао а политичка одговорност не би била релативизована. У тим условима ни евентуална победа СНС-а на изборима не би била само нова Пирова победа. Вечно враћање истог само у новој коалиционој форми.

Деакумулирати личну моћ и интерес у корист моћи институција највише је што политичке „елите” могу учинити за посрнулу демократију. Господо моћници, бар покушајте. Досадашњи пут је, извесно, погрешан. Сад је тренутак да направимо корак у правом смеру. „Где је опасно расте спасоносно.”

Потпредседник Асоцијације малих и средњих предузетника