Јуриш, Радоване!

Почетак године обележила су два наизглед крупна догађаја, од којих би сваки за себе могао представљaти неисцрпан полигон за интелектуалну гимнастику. Реч је, наравно, о почетку преговора са ЕУ и о расписивању ванредних парламентарних избора.

Међутим, када је о преговорима са ЕУ реч, мало шта ту има да се још каже. Данас готово да нема земље која може да буде ван неког економског и политичког савеза. Србија нема ниједан атрибут који би је кандидовао за улазак на кратку листу изузетака. С друге стране, избор између ЕУ и Евроазијског савеза (ЕАС), ако је некада и постојао, данас је обесмишљен територијалним померањем источних граница ЕУ. Борба за економску и политичку доминацију између ова два савеза сада се води у Украјини. Не чуди отуда што су некадашњи противници ЕУ у Србији лако постигли оно чему су се деценијама супротстављали. Прагматична политичка позиција налаже – ако не можеш да их победиш, најбоље је да им се придружиш. Или, што би рекао Душан Ковачевић кроз непревазиђену креацију Зорана Радмиловића: „Јурииииш – на њихову страну, Радоване!”

Насупрот овој европској опцији која је ујединила власт и опозицију данас стоје један разједињени политички покрет без конкретне идеје и једна идеја без политичког актера који би је изнео. С једне стране, наиме, низ странака се супротставља чланству Србије у ЕУ, али нико није уверљиво објаснио како у време глобализације земља попут Србије може бити неутрална. С друге стране, све присутнија „југоносталгија” и „титосталгија” немају ослонац ни у једној делатној друштвеној групи, то јест политичкој организацији способној да учини било какав корак у борби за „старе правице”. (Треба ли, при том, уопште подсећати да су ДСС, Двери и СРС најљући противници било какве носталгије за временом социјалистичке Југославије.)

Управо је нацрт новог закона о раду – који, узгред буди речено, представља цивилизацијски корак уназад – показао политичку неспремност да се очувају тековине стогодишње борбе радника за достојанствен друштвени положај. Другим речима, распава о том нацрту показала је да ни једна странка није заинтересована да му се супротстави. С обзиром на то да је нацрт закона о раду био главна унутрашња политичка тема током протеклих месеци, овакав однос странака показао је да све оне суштински деле јединствен став у погледу питања која тиште највећи број људи.

Због тога ће ванредно расписани избори тешко узбудити било кога осим оне који директно зависе и живе од страначке политике, рачунајући и медије. Наравно, њих је све више, а увек ће бити оних које ће понети врућа предизборна атмосфера и који ће из срца и осећања похрлити на биралишта. Разумно је, међутим, претпоставити да ће, како год гласали, њихов глас отићи некој од странака којој такозвани вашингтонски консензус представља скривени економски и политички програм.

То конкретно значи да се све странке залажу за смањење јавне потрошње, даљу приватизацију свега и свачега, дерегулацију, финансијску и трговинску либерализацију, реституцију и заштиту приватне својине, отвореност за стране инвестиције итд.

Овде није поента, нити има простора за расправу да ли су, односно у којој мери и за шта и за кога ове мере добре или лоше. Поента је да не постоји стварна политичка алтернатива постојећем поретку. Неко ће можда рећи да је то идеална ситуација јер наводно постоји политички консензус најважнијих политичких актера око кључних циљева друштвеног развоја. Проблем је што, чак и да је тако, не постоји консензус свих грађана о том путу. Губитници у том процесу лако могу постати „плен” екстремних политичких покрета који се појављују ненадано и мимо сваког планираног сценарија.

Једноставније речено, док су постпетооктобарске владе водиле политику вашингтонског консензуса, губитници у том процесу увек су као израз политичке наде имали најпре СРС, а потом СНС. Та странка је, другим речима, играла улогу политичког стабилизатора, то јест представљала је осигурач који је каналисао и контролисао ниво незадовољства грађана. Онога тренутка када је степен незадовољства превршио меру, а показатељ су били последњи председнички избори, активиран је сигурносни вентил и власт је препуштена тој станци. Сада се, међутим, поставља питање ко ће преузети улогу коју је СНС имао док је био у опозицији. У кога ће бити упрте очи понижених и повређених?

По инерцији, то ће и на овим изборима бити Вучић. Судећи према анкетама, извесно је да ће управо он добити мандат да одлучи ко ће и како водити будућу владу. Можда је он уверен да ће та влада, ако обезбеди чврсто спровођење мера вашингтонског консензуса, успоставити благостање и политичку стабилност па јој неће ни бити потребан сигурносни политички вентил. Међутим, искуство говори да су те мере у свим сиромашним земљама водиле управо у супротном смеру. Без сигурносног политичког вентила такве владе су обично морале да се ослоне на државну силу да би наставиле пут реформи, а то, извесно, нико не жели.

Ванредни професор на Филозофском факултету у Београду