Зашто незнаном јунаку

Непосредно након завршетка Другог балканског рата, у новоослобођене, јужне крајеве земље, укључујући Рашку област (Санџак), дислоцирано је 17 од 20 кадровских пукова српске војске. Ове јединице су биле неопходне како ради заштите граница према Бугарској и Албанији, тако и као језгро за формирање нових дивизија: Ибарске (седиште Нови Пазар), Косовске (Приштина), Вардарске (Скопље), Брегалничке (Штип) и Битољске (Битољ).

Нажалост, избијање новог рата онемогућило је потпуну реализацију овог плана. Током 1914. и прве половине 1915. године, формирана је само Вардарска и, делимично, Брегалничка дивизија, у чији састав су ушли и 13, 14, 16 и 20 кадровски пук. На територији Ибарске области регрутовани младићи распоређени су у 10. Таковски кадровски пук, који је из Чачка био дислоциран у Нови Пазар. Тако су се у Таковском пуку нашли голобради војници муслиманске и православне вероисповести.

Пук је под командом потпуковника Миливоја Момчиловића, у јесен 1915. године, са 7. пешадијским пуком II позива, те 7, 11. и 15. пуком III позива, укључен у одбрану Београда. Два батаљона 10. пука распоређена су на Топчидерски пододсек, дуж обале Саве од железничког моста до карауле „Јарац”, укључујући велику и малу Аду Циганлију. Други батаљон 10. пука, под командом чувеног мајора Драгутина Гавриловића упућен је у Градски пододсек, на Дунавски кеј. Током напада који је почео 5. октобра 1915, пукови на Топчидерском пододсеку су пружали жилави отпор немачкој 88. бригади 44. дивизије XXII резервног корпуса. Под притиском далеко надмоћнијег непријатеља, наше јединице биле су приморане да се постепено повлаче. Тако су Немци 8. октобра заузели Топчидерско и Баново брдо а 10. октобра – Дедиње. Немци су у Кошутњаку, уз своје погинуле другове, сахранили и 30 војника седмог пука II позива те шест британских и француских артиљераца и маринаца. Над хумком су поставили плочу са натписом на немачком језику: „Овде почивају српски јунаци”. Ово је био први гест одавања почасти храбром противнику.

Немци су наставили притисак на браниоце у правцу Авале, коју су заузели 15. октобра. Тада су на падини испод старог града Жрнова наишли на тело српског војника кога је разнела артиљеријска граната. Без могућности да га идентификују, Немци су противника сахранили у кратеру и поставили дрвени крст са натписом на немачком језику „Непознати српски војник”.

Након рата бригу о гробу преузели су житељи оближњег Белог Потока. Ускоро је у Врачарском срезу покренута иницијатива да се „незнаном српском војнику” подигне достојнији споменик. Финансијска средства обезбедили су становници среских насеља, а Београдска општина је омогућила само дотур воде.

Ексхумација посмртних остатака извршена је 23. новембра 1921. године у присуству председника Скупштине Краљевине СХС др Ивана Рибара, министра војног ђенерала Миливоја Зечевића, команданта Гарде ђенерала Петра Живковића, команданта места Београд  пуковника Драгољуба Узун-Мирковића, посланика Народне скупштине Радослава Агатоновића, шефа одсека техничке службе Управе града Београда Александра Андоновића (једног од пионира крим-технике код нас), бившег председника белопаланачке општине и ветерана ратова 1912–1918, Светозара Вићентијевића, те мештана околних насеља.  Андоновић је на основу анализе лобање и костију могао да установи једино да се радило у мушкарцу млађег узраста (до 20 година). Наравно, тада је ДНК анализа, која би дала прецизније податке, била ствар далеке будућности. Уз остатке војника пронађене су две фишеклије са 92 руска метка за пушку 7,62 мм модела 1891. године (углавном произведена 1906. године у Тулском оружном заводу), опасач са упртачима, делови металне галантерије са униформе, војничке цокуле увезане телеграфском жицом, мали новчаник, три сребрне кованице од два динара (из 1904. или 1915. године),  један „никлени грош” те пресавијени папир за који је Андоновић, након  вештачења, утврдио да је највероватније у питању папирна новчаница од  10 динара. Ово је непобитно указивало да се ради о српском војнику,  али, како нису пронађени ратна значка и лична документа, ближу идентификацију, као и 1915, није било могуће извршити. Пронађене личне ствари  чуване су у кабинету председника Народне скупштине све до 1929. године, када су трајно предате Војном музеју. Посмртни остаци са званичним протоколом о ексхумацији враћени су у могилу до завршетка споменика. Споменик је грађен од камена из Белог Потока, који је на Авалу преношен током радова на прузи  Топчидер – Мала Крсна, а довршен је и освећен 1924. године. На предњој страни споменика био је уграђен бели мермерни  крст са натписом „Незнаном српском војнику”, а на супротној – плоча са посветом: „Палим борцима за ослобођење и уједињење 1914–1918”.

Но, према одлуци донетој на највишем  државном нивоу, 13. априла 1934. године на врху Авале је, према пројекту Ивана Мештровића, започета изградња новог, грандиозног споменика-маузолеја. Том приликом миниран је средњовековни град Жрнов. Мештровићев споменик завршен је 1. септембра 1937, а пренос посмртних остатака из старе гробнице и свечано освећење  обављено је на Видовдан, 28. јуна 1938. године. Тако је  „непознати српски војник” коначно добио своје стално место. Стари споменик је срушен, а у порти Цркве Св. Марије Магдалене у Белом Потоку сачуван је само крст са његовог темена.

Спекулације о идентитету незнаног борца започете су још 1921. године.. Колале су приче да се ради о „Бори П. из Београда” или „Тодору В. из Битоља” који је „дошао са младићима који су попуњавали 2. батаљон”... Светозар Вићентијевић је 1938. године  новинару „Времена” Анти Матекалу „са сигурношћу” тврдио да се ради о младом војнику „7. пука 2. батаљона Дунавске дивизије  (значи, родом из северне Србије)... Док су сви старији војници имали око врата амајлију на којој су убележене војничке ознаке и пуковска обележја, млађи, који су долазили да попуне чете умирали су безимени”. Осим тога, „муниција је била оштра, којом се наша војска снабдевала од 1908. године”. Очито је да се сматрало да је војник био из 7. пука. Седам деценија касније појавиле су се тврдње да је на Авали сахрањен „Сулејман Балић, родом из околине Дуге Пољане (општина Сјеница)”, који је „храбро погинуо у пуку мајора Гавриловића”.

Одмах треба рећи да су борци 7. пука II позива били прекаљени ратници из два балканска рата, старији од 30 година (II позив су чинили резервисти старости од 31 до 37 година), који су ратне значке задужили још 1912. године. Други позив пука искључиво се попуњавао резервистима из Дунавске области; у то време, у Битољској области још није била оформљена резерва а двадесетогодишњаци су регрутовани у кадровски пук привремено деташиран у Битољу. Осим тога, српска војска је руске пушке и муницију (и то оживалну, а не шпицасту) М-1891 почела да задужује тек крајем августа 1914. године. По свему судећи, незнани јунак је био један од двадесетогодишњака из Ибарске војне области, позваних на одслужење редовног војног рока у 10. кадровски пук потпуковника Момчиловића. То објашњава и одсуство ратне значке, која није на време подељена „кадровцима” из „нових области”. На ово указују и цокуле, макар увезане и телеграфским каблом, које су биле „привилегија” у односу на опанке другопозиваца и трећепозиваца. Но, како војник при себи није имао никаквих идентификационих докумената, те чињеница да су га сахранили Немци (тако идентитет, јединица, време и место погибије и укопа није могло бити заведено у пуковским списковима), искључују могућност да се са сигурношћу установи вероисповест, народност, а поготово тачно име, презиме и место рођења. Незнани херој је био и остао симбол отпора, страдања и победе Србије у Великом рату, у коме су учествовали сви њени становници. Коначно, тако је у целом свету: Незнани јунак симболише све војнике погинуле у неком од ратова и његов идентитет не представља предмет истраживања и полемика. У овом духу је био и натпис на првом Споменику незнаном војнику: „Палим борцима за ослобођење и уједињење 1914–1918”...