Три де­це­ни­је тра­жио на­кна­ду за страх од пса

Београдски поштар Раде судио се три деценије, од марта 1983. до јула 2013. године. Све је почело једног пролећног јутра, давне 1978. године, када је кренуо да испоручује пакете. Паркирао је комби испред конзулата једне јужноамеричке земље и позвонио на капију.

Пакет је био адресиран на име супруге војног аташеа. Ушао је у двориште и тада је ка њему појурио велики пас, кућни љубимац и чувар дипломатског здања у центру Београда.

Раде се уплашио, прескочио ограду према улици и покушао да ускочи у поштански комби кроз прозор. Али прозор је био затворен и он је из све снаге ударио главом о стакло. Повредио је и кичму, па је провео неколико месеци у болницама.

Тек непуних пет година касније, 1983. године, одлучује да тужи лично војног аташеа те стране државе, коме је 1984. године истекао мандат па се вратио у своју земљу. Опреза ради, поштар је тужио и СФРЈ, а касније и Републику Србију, као правног следбеника бивше државе.

Првостепени суд доноси више различитих одлука – одбацује тужбу, па му то решење укида Окружни суд, затим одбија захтев, па је и та одлука укинута, да би пресуда којом је усвојио тужбени захтев постала правноснажна средином деведесетих година. Међутим, Врховни суд укида пресуду по ревизији 1997. године.

И поштар Раде са својим адвокатом и Републичко јавно правобранилаштво улагали су жалбе и одговарали на њих. Извођена су разноврсна вештачења. Расправљало се о имунитету војног аташеа те далеке, пријатељске, прекоокеанске земље, па је закључено да га штити имунитет и тужба против њега је повучена.

Спорно је било и да ли је тужба застарела, јер је Раде повређен пре ступања на снагу Закона о облигационим односима, а било је прошло скоро пет година до подношења прве тужбе против дипломате и десет година до тужбе против државе.

Најновију пресуду из 2011. године, којом је Први основни суд делимично усвојио тужбени захтев, преиначио је Апелациони суд у Београду у јулу 2013. године и у целини одбио тужбени захтев. Суд је закључио да је тужба била усмерена на туженог који не може бити одговоран. Одлучено је да свака странка, и Раде и Србија, сноси своје трошкове поступка.

Суд је проучавао и Бечку конвенцију о дипломатским односима, а онда је констатовано да је „примарно одговорни дужник, као власник опасне ствари – пса, избегао своју одговорност за накнаду штете пошто га штити имунитет”, а да Раде није тужио оног ко је могао да буде одговоран – државу у чијој је дипломатској служби био војни аташе.

Доставио је обимну медицинску документацију. Лечен је на неурохируршкој, неуролошкој и психијатријској клиници. Прешао је на друго радно место, а пре 11 година отишао је у инвалидску пензију. Вештаци су пред судом објаснили да је тог кобног јунског дана 1978. године претрпео болове јаког интензитета, а да и данас има интензивне главобоље, нарочито при промени времена, као и да је под контролом неуролога.

Због напада пса претрпео је „страх јаког интензитета за живот који је трајао до пет минута”, затим „секундарни страх јаког интензитета око 72 сата, средњег интензитета годину дана, а слабијег интензитет две године”.

Тај страх је временом, „због трајних последица на његово душевно здравље у виду јаче напетости, афективне лабилности, снижења когнитивног функционисања и прага толеранције на стресне ситуације, прерастао у обољење”. Животна активност умањена му је за 50 одсто, рекли су вештаци.

Утврђивана је и разлика у плати коју је примао на првом и другом радном месту, као и разлика између износа инвалидске пензије и зараде коју би примао да је остао у радном односу.

Тражио је 300.000 динара за претрпљене физичке болове, 900.000 динара за душевне болове због умањења животне активности и 400.000 динара за страх, све са законском затезном каматом.

Тако је укупна сума коју је тражио на име накнаде материјалне штете достигла износ од 2,6 милиона динара. На крају није добио ништа.

– Очигледно је проблем био у томе што је овај грађанин погрешно усмерио своју тужбу. Уместо што је тужио страног војног аташеа због поседовања „опасне ствари – пса”, а то је такође било тешко доказати, могао је да тужи своју фирму због повреде на раду и брзо би добио одштету. Суду није познато да ли је он добио било какву одштету од Поште, али околности упућују на то да јесте, а у том случају не би могао да тражи „дуплу” одштету – каже за „Политику” судија која је упућена у овај предмет.

У пресуди се не наводи да ли је дипломатски пас уопште ујео поштара. Ни у налазима медицинских вештака нема навода о уједу или огреботинама.

Судија каже да је ово јединствен случај у којем је било спорно питање грађанске одговорности страног дипломате. У нашој судској пракси није било ниједног сличног случаја.

Ова маратонска парница јединствена је и по трајању. Завршена је 30 година после подношења тужбе и скоро 35 година од критичног догађаја.