Професија или опсесија

The show must go on. После неубедљивог нећкања, напредњаци су одлучили да од грађана 16. марта затраже да им потврде легитимитет за све болне реформе и резове које би најрадије да не помињу у предизборној кампањи.

Пошто се Влада самоукинула, Александар Вучић изјави да је одлука да се распишу ванредни парламентарни избори била „велики ризик”. Ризик? Немојте Вучићу, Ви сте разуман човек. Нема потребе да тврдите пазар када кажете: „Можда после избора појавим и као неко у опозицији”.

Уби ме неизвесност. Најсажетији опис наредних избора дат је једним насловом у „Политици: „Избори за Вучићеве коалиционе партнере”.

Но, ако нема неизвесности око победе СНС-овог монолита, не значи да нема тензије. Рецимо око сада већ бившег министра привредног Саше Радуловића. Он је кабинет ППВ-а директно оптужио да омета реформе. Онда су напредњаци затражили истрагу против њега.

Не бих рекао да је Радуловићев неолиберални концепт споран у Влади. Само је тајминг лош. Не треба људе уплашити пре избора. Треба сачекати пун реформски мандат, а онда оно што мора: удри Законом о раду, стечају или приватизацији и свим другим документима који ће се сручити по глави становника.

Епилог је отужан. Туже човека кога су колико јуче представили као бисер у Владиној ниски. Оптужују га за ствари за које кажу да су почињене пре него што је исти постао министар.

Ко сада да похвали Владу што се отресла злочестог Радуловића? Криви су ако нису знали коме отварају врата Немањине 11. Криви су ако су знали па прећутали. Немој сада да медији буду криви.

Не допада ми се ни предизборна радња на Скупштини СНС-а. У потреби да искаже јединство какво не карактерише опозицију, Вучић је на јавном гласању добио „за” свих 3.804 присутних делегата. Делује гротескно. Подсећа на четири деветке чистоте алуминијума којима је некад би биран Енвер Хоџа у Албанији или Садам Хусеин у Ираку.

Да сам био на Вучићевом месту, после свих изјава да у СНС-у има различитих мишљења на тему ванредних избора, организовао бих барем неколико уздржаних. Деловало би елегантније, ако већ не демократскије.

Све у свему, није неки идеалан улазак у кампању. Баш зато лидеру СНС-а није требало да га још и председник Републике подржава.

Председник Томислав Николић није одолео изазову грађанина Томислава Николића. Говорећи о предстојећим изборима није успео да прикрије своје политичке наклоности. Отворено је фаворизовао СНС чији је председник до скора био.

„Желим да помогнем СНС-у у изборима, али наравно нећу ићи у кампању”, каже Николић. „Људи не схватају да више нисам председник странке (али) признајем да постоји странка за коју желим да победи на изборима.”

Није на председнику да икоме помаже, сем свим грађанима Србије. То је његово Nobles oblige. Ако је на самиту у Адис Абеби једном афричком лидеру рекао „трудићу се да будем нови Тито”, то могу да схватим као прагматичну симболику подсећања на несврстане, али Србија ваљда не размишља о неком новом Брозу.

Својевремено сам Борису Тадићу, док је био председник, рекао да нема право да се крсти на гробу Незнаног јунака. Тај јунак је и Србин, и Бошњак, и Албанац, и Буњевац, и Влах, православац, католик, муслиман, Јеврејин, атеиста.

И Николић је председник свих тих људи, свих напредњака, свих демократа, свих социјалиста, свих либерала, свих социјалдемократа, свих бирача, свих грађана... Шта значи када каже да у његовом Председништву Републике има чланова СНС-а који ће бити ангажовани у кампањи коју је отворио распуштањем парламента?

Не верујем да је Вучићу таква „помоћ пријатеља” била неопходна, иако каже да ће се „сви ујединити против напредњака”. Ко ће се то опасно ујединити против њега?

Једино што могу да закључим је да Вучић има смисао за хумор. А и зашто се не би шалио када зна у каквом је стању опозиција. Идемо редом.

Борис Тадић се огласио из сеоске идиле и прикључио плејади овдашњих политичара који су каријеру провели заклињући се на политичке програме и вредности партија које су им донеле личну славу, а онда их напуштали чим странка баци сенку на њихове личне амбиције.

Чисто оцеубиство. Траљаво наговештавано „ако ме позову”, провидно правдано аргументом да руководство ДС-а преговара о коалицији с Новом странком бившег лидера ДС-а Зорана Живковића.

Да Тадић не зна да поднесе пораз могли смо да се уверимо у месецима шока после победе Николића. Сви су му били криви: партијски саборци, његови дотле величани маркетиншки гуруи, бирачи. „Видите шта ми ради ова руља”, говорио је.

Али, неспремност за суочавање с реалношћу показала је и Демократска странка. Измислила је уцвељеном Тадићу место почасног председника. Изостала је самокритика. Све је наизглед било у реду. До скора, до новосадског покушаја страначког удара из кога је Драган Ђилас изашао као победник.

Борису је то била црвена крпа. Зашто би испустио маршалску палицу, макар и почасну, и у чину војника партије дисциплиновано прихватио гласање базе?

Нема код нас политичара који ће отићи с врха и вратити се, рецимо, у гимназију. Или неки институт. Ако баш мора, може нека банка, али „обичан посао”? То је за људе испод.

После још једне једноћелијске деобе ДС-а, проевропска опозиција је заиста у расулу. Ђиласов „остатак ДС-а” покушаће да сачува нешто од погубљеног идентитета некада моћне странке, али напредњачка лавина прети да га збрише.

Пораз би могао да буде уносна инвестиција, под условом да странка смогне снаге и изабере нека нова лица која би зауставила посртање, удахнула нову енергију и пажљиво градила позиције за неке нове изборе.

Од Тадића то не очекујем. Иако демантује да је основао демократски блок, уопште не сумњам да ће учествовати на изборима. То је јаче од њега. Политика не као професија већ као опсесија.

Чеда Јовановић делује логично када каже да је садашња власт од њега преотела-преузела-добила основне постулате европске и косовске политике ЛДП-а, али сумњам да својим аутентичним бирачима може да објасни мотиве понуђене сарадње с напредњацима – сем да му је доста опозиције и да жели да већ једном проба како је то бити у власти.

Живковић је као жесток критичар своје бивше странке у новембру изјавио да се ДС и ЛДП „утркују да буду нова политичка пудлица Александра Вучића”.

Као и Ђилас, Живковић неће да буде „политичка спонзоруша” првог потпредседника. Што подразумева мршав изборни плен у временима када СНС преузима неприкосновену контролу над нашим животима.

Завршетак туре политичким хоризонтом Србије води и до ДСС-а, испада једине аутентичне опозиције која је рововски укопана у противљењу ЕУ и дијалогу с Приштином, што омогућава контролу дисциплинованог процента бирача.

Да, тачно је да се многи нуде Вучићу, али од тога засад ништа. ППВ ће када постане ПВ пажљиво израчунати која ће га комбинација најмање коштати, ко има најслабији капацитет захтева или уцењивања, ко ће се удобно завалити у фотеље покушавајући да унапред погоди о чему нови премијер размишља.