Бирачима нису важне постизборне коалиције

Десети вишестраначки избори у Србији доносе шаролике коалиције странака од којих су неке до јуче имале различите идеологију. Странке чији су лидери „режали” један на другог сада најављују сарадњу.

Скоро све странке најављују да неће имати проблем да после избора буду у коалицији са сада владајућом СНС-ом, чак и када тврде да не деле исте политичке вредности и уверења. Већина странака при томе не види да није проблем само у томе што беже од статуса опозиционе странке као ђаво од крста.

Много је погубније што најавом коалиције с влашћу чине да њихови бирачи сами себи постављају питање – зашто да гласам за странку која се одриче политичког идентитета ако је она губитник; у том случају боље је да гласам за СНС, с којим скоро сви хоће у власт, тако ћу бар имати осећај победе.

Драгомир Анђелковић, аналитичар, одговара на питање зашто бирачи гласају за малу странку када имају сличну велику.

„Због тога што су људи руковођени емоцијама, а не компјутери који се искључиво оријентишу на основу хладног рачуна. Магичне речи ту су поверење, приврженост, симпатије. Политика није нешто одвојено од обичног живота, са свим његовим (и)рационалним параметрима. Некада су грађани спремни да подрже и било какав програм само због онога ко га заступа, као што ни програм који им потпуно одговара за њих није релевантан ако не верују ономе ко је његов носилац. Тога има свуда у свету, али код нас, због менталитета и неизграђене политичке традиције – неуобичајено много. За стотинак година вишепартијског континуитета, ваљда ће се ствари променити.”

Анђелковић каже да су се код нас догодила два политичка феномена – један позитиван и други двозначан.

„Прво, ниво најжешћих политичких страсти је спласнуо и одбојност међу припадницима и симпатизерима странака сада је у оквирима који су уобичајени у свету, док је све мање непремостивих јазова. Друго, идеолошке разлике су избледеле и скоро свака странка има програмске предиспозиције за сарадњу с било којом другом партијом. Оно што партије и даље чини препознатљивим јесу персонална питања. Многи се опредељују за лидере странака, па су странке сличних програма различито вредноване од бирача. С друге стране, то малим странкама пружа животну енергију, и тај персонални однос спречава да се бирачи преоријентишу на већу странку истоветног програма. То је један од разлога због којег мале странке постају пожељни партнери великим, а некада су лидери малих партија пожељни партнери шефовима великих странака јер у њима виде лојалне кадрове којима могу да повере ресоре за које немају своје кадрове.”

Бранко Радун, политички аналитичар, сматра да су мале странке у великој кризи и да им је неизвесна будућност.

„Ако мале странке уђу у коалицију са СНС-ом, то демотивише и тешко се позиционирате, осим ако странка има неку специфичност. То је проблем малих странака и отуда ужурбана преговарачка прича. Мале странке желе да пређу цензус а може им се десити да не пређу, ако не уђу у коалицију.”

Радун каже да је тренд у свету лидерска политика, као и код нас, а да су странке ушле у постидеолошко време и покушавају да се прилагоде тренутку и бирачком телу.

„Ако се дефинишете у предизборној кампањи, то после ништа не мора да значи.” Он каже да већ сада имамо проблем зато што немамо опозицију. „Сви се нуде Вучићу. Практично су сви из опозиције били на власти, сада немају идеју, а стратегија им је да седе у напредњачкој чекаоници. Опозиција је важна да власт не би била бахата. На западу има јаких синдиката и они су коректив, прете властима, које не желе да имају некога ко им може узети гласове”.

Дејан Вук Станковић, политички аналитичар, каже да мале странке улазе у коалиције с великим партијама јер се плаше да неће прећи цензус од пет одсто, а онда се може догодити да се утопе у велику странку.

„Велико је питање шта, осим медијског ефекта, тера велике странке да иду у коалицију с малим. Последњи парламент био је екстремно разноврстан, имао је 46 странака, а у демократији мора да се зна ко сноси одговорност за одлуке, што је у овој ситуацији тешко јер је политички живот конфузан.”

Станковић каже да постоји опасност да се опозиција маргинализује, али да ипак може да опстане.

„Само је важно да ли желите да будете алтернатива власти или ћете правити компромис с њом.”
Истраживање јавности показује да бирачима појединих странака углавном не смета што њихови лидери и пре гласања тврде да могу у власт с напредњацима. То није важно за 72 одсто гласача ЛДП-а, 61 – ДС-а, 59 – СПС-а и 41 одсто гласача ДСС-а. Али, када би знали да ће њихова странка после избора у коалицију са СНС-ом, за њу не би гласало 32 одсто симпатизера ДСС-а, 28 одсто – ДС-а, 24 – ЛДП-а и пет одсто социјалиста.