Утицај америчке мисионарке на кошаркашки меч века

У Београду, међу онима који се залажу да Европа добије своју студентску кошаркашку лигу, био је и Иван Иванович Једешко (69). А он заиста има шта да каже младима и онима који хоће да се баве спортом.

Био је олимпијски победник (1972), светски првак (1974) и европски шампион (1971. и 1979) као совјетски репрезентативац и освајач Купа европских првака (1971) с ЦСКА. Али, и мимо тога, има своје место у историји.

Он је онај играч који је три секунда пре краја олимпијског финала 1972. у Минхену као из праћке пребацио цело игралиште, пронашао под америчких кошем, између двојице чувара, Александра Белова и – први пут од када је кошарка на олимпијском турниру, а то је од 1936, Американци нису освојили златну медаљу.

Од тог тренутка три секунда су време за које утакмица може и да се добије и да се изгуби. О тим тренуцима у којима се прославио Једешко је у Београду казао и следеће:

– Наш селектор Кондрашин је затражио тајм-аут и рекао нам: „Воз још није отишао!”

Американци до тада нису изгубили ниједну једину утакмицу на олимпијским играма. Почетак финала у Минхену, 9. септембра 1972, био је у 23 ч да би у САД могли у пристојно време да гледају пренос. Утакмица се завршила наредног дана и буквално и формално (прошли су сати док није пала одлука о америчкој жалби).

Чудо се догодило: Радост Иван Једешко (број 9) после финала с Американцима 1972. у Минхену (Фото из књиге „Три секунда и не само то”)

Све време је СССР водио, а онда је осам секунди пре краја, при резултату 49:48 Александар Белов погрешно додао лопту.

Колинс се стуштио ка совјетском кошу, али је непрописно заустављен.

Амерички кошаркаш је имао челичне нерве и погодио оба бацања. Три секунда пре краја финала Американци су први пут повели и вероватно нико у том тренутку не би на СССР ставио пребијену пару.

– На тој утакмици се догодило неколико чуда. На пример, да Саканделидзе није фаулирао Колинса не бисмо имали право на тајм-аут. Друго, Кондрашин ме је увео у игру да убацим лопту у игру, – каже Једешко. – План је био да додам лопту Паулаускасу, који је требало да је прими на средини игралишта и дода Александру Белову. Међутим, нашег капитена су Американци потиснули и он се повукао на нашу половину. Додао сам му лопту, он ју је бацио ка Александру Белову, али је тај план био осуђен на неуспех. Чудо нам је дало нову шансу – семафор за мерење времена није био правилно укључен – показивао је да треба да се игра још 53 секунда.

Изгледи совјетског тима тиме нису били ништа бољи него до тада. Једешко је поново узео лопту и одмакао се од линије испод коша неколико корака, јер је испред њега као ветрењача стајао опет стајао Барлесон. Али тада се, како истиче Једешко, поново догодило чудо:

– Преко њега сигурно не бих могао да бацим лопту Александру Белову. У том тренутку је пришао судија и показао Американцу да нема право рукама да маше ван терена и показао да је линија игралишта попут замишљеног зида. Барлесон је то схватио као да нема право да стоји испред мене, па се повукао негде на средину. Тек тада сам могао да видим Белова. Погледао сам у Кондрашина и он ме је разумео: „Саши!”

Једешко је изузетно скроман. Највеће заслуге за историјску победу од играча даје Сергеју Белову, јер је он дао 20 кошева од 51. А што се тиче тога чије су заслуге веће у она три секунда он то овако разлаже по процентима:

– Мислим да је погрешно да се пита, као што су то сви урадили: да ли је значајније додавање или кош? Ја ту видим три елемента: додавање, хватање лопте и погодак. У тој ситуацији је тачан пас 40 одсто успеха, спуштање лопте у кош пет одсто, а ухватити лопту поред двојице Американаца то је 55 одсто.

По мишљењу Једешка можда и највеће чудо се догодило дан пре финала:

– Поред олимпијске дворане амерички мисионарка је делила књиге о религији. Понудила ми је Библију. Упустио сам се у разговор и питао је ко јој је дражи: отац, мајка или Господ. Одговорила ми је да је Бог изнад свих. Онда сам ишао даље: „Моја држава је атеистичка, а у Вашој је 70 одсто религиозних. Да ли више желите да будем верник, па да моја репрезентација победи Вашу или да не верујем у бога, а да Ваша репрезентација сутра победи?” Одговорила је: „Да верујете у Бога” и дала ми Библију уз савет да прочитам у њој то и то поглавље. Прочитао сам и ми смо победили.На жалост, више се не сећам који је то део Библије би, а и жао ми је што ту књигу нисам донео кући као реликвију. Али, да сам је и понео одузела би ми је совјетска царина.

Иван Једешко се чудом чуди и како није кренуо странпутицом у животу. У својој аутобиографији „Три секунда и не само то” (2011) написао је да је рођен у крају који је у Белорусији био на најгорем гласу:

„Међу комшијама породице Једешко није било ниједне породице из које макар неко није био на робији због крађе, разбојништва, па и убиства. Како смо избегли такву судбину оба моја брата и ја не знам ни дан-данас.”

Ипак, може да се наслути из његове касније приче: заслуге припадају кућном васпитању и бављењу спортом. И то је оно што би требало да слушају и запамте млађе генерације због којих се и оснивају међународне и регионалне студентске кошаркашке лиге. А још и ово као рецепт за успех:

– Нама је родољубље, иако као деца то још нисмо ни знали шта је, било урођено. Као и жеља за победом. То се видело још у дворишту, где смо сви почели.