Uticaj američke misionarke na košarkaški meč veka

U Beogradu, među onima koji se zalažu da Evropa dobije svoju studentsku košarkašku ligu, bio je i Ivan Ivanovič Jedeško (69). A on zaista ima šta da kaže mladima i onima koji hoće da se bave sportom.

Bio je olimpijski pobednik (1972), svetski prvak (1974) i evropski šampion (1971. i 1979) kao sovjetski reprezentativac i osvajač Kupa evropskih prvaka (1971) s CSKA. Ali, i mimo toga, ima svoje mesto u istoriji.

On je onaj igrač koji je tri sekunda pre kraja olimpijskog finala 1972. u Minhenu kao iz praćke prebacio celo igralište, pronašao pod američkih košem, između dvojice čuvara, Aleksandra Belova i – prvi put od kada je košarka na olimpijskom turniru, a to je od 1936, Amerikanci nisu osvojili zlatnu medalju.

Od tog trenutka tri sekunda su vreme za koje utakmica može i da se dobije i da se izgubi. O tim trenucima u kojima se proslavio Jedeško je u Beogradu kazao i sledeće:

– Naš selektor Kondrašin je zatražio tajm-aut i rekao nam: „Voz još nije otišao!”

Amerikanci do tada nisu izgubili nijednu jedinu utakmicu na olimpijskim igrama. Početak finala u Minhenu, 9. septembra 1972, bio je u 23 č da bi u SAD mogli u pristojno vreme da gledaju prenos. Utakmica se završila narednog dana i bukvalno i formalno (prošli su sati dok nije pala odluka o američkoj žalbi).

Čudo se dogodilo: Radost Ivan Jedeško (broj 9) posle finala s Amerikancima 1972. u Minhenu (Foto iz knjige „Tri sekunda i ne samo to”)

Sve vreme je SSSR vodio, a onda je osam sekundi pre kraja, pri rezultatu 49:48 Aleksandar Belov pogrešno dodao loptu.

Kolins se stuštio ka sovjetskom košu, ali je nepropisno zaustavljen.

Američki košarkaš je imao čelične nerve i pogodio oba bacanja. Tri sekunda pre kraja finala Amerikanci su prvi put poveli i verovatno niko u tom trenutku ne bi na SSSR stavio prebijenu paru.

– Na toj utakmici se dogodilo nekoliko čuda. Na primer, da Sakandelidze nije faulirao Kolinsa ne bismo imali pravo na tajm-aut. Drugo, Kondrašin me je uveo u igru da ubacim loptu u igru, – kaže Jedeško. – Plan je bio da dodam loptu Paulauskasu, koji je trebalo da je primi na sredini igrališta i doda Aleksandru Belovu. Međutim, našeg kapitena su Amerikanci potisnuli i on se povukao na našu polovinu. Dodao sam mu loptu, on ju je bacio ka Aleksandru Belovu, ali je taj plan bio osuđen na neuspeh. Čudo nam je dalo novu šansu – semafor za merenje vremena nije bio pravilno uključen – pokazivao je da treba da se igra još 53 sekunda.

Izgledi sovjetskog tima time nisu bili ništa bolji nego do tada. Jedeško je ponovo uzeo loptu i odmakao se od linije ispod koša nekoliko koraka, jer je ispred njega kao vetrenjača stajao opet stajao Barleson. Ali tada se, kako ističe Jedeško, ponovo dogodilo čudo:

– Preko njega sigurno ne bih mogao da bacim loptu Aleksandru Belovu. U tom trenutku je prišao sudija i pokazao Amerikancu da nema pravo rukama da maše van terena i pokazao da je linija igrališta poput zamišljenog zida. Barleson je to shvatio kao da nema pravo da stoji ispred mene, pa se povukao negde na sredinu. Tek tada sam mogao da vidim Belova. Pogledao sam u Kondrašina i on me je razumeo: „Saši!”

Jedeško je izuzetno skroman. Najveće zasluge za istorijsku pobedu od igrača daje Sergeju Belovu, jer je on dao 20 koševa od 51. A što se tiče toga čije su zasluge veće u ona tri sekunda on to ovako razlaže po procentima:

– Mislim da je pogrešno da se pita, kao što su to svi uradili: da li je značajnije dodavanje ili koš? Ja tu vidim tri elementa: dodavanje, hvatanje lopte i pogodak. U toj situaciji je tačan pas 40 odsto uspeha, spuštanje lopte u koš pet odsto, a uhvatiti loptu pored dvojice Amerikanaca to je 55 odsto.

Po mišljenju Jedeška možda i najveće čudo se dogodilo dan pre finala:

– Pored olimpijske dvorane američki misionarka je delila knjige o religiji. Ponudila mi je Bibliju. Upustio sam se u razgovor i pitao je ko joj je draži: otac, majka ili Gospod. Odgovorila mi je da je Bog iznad svih. Onda sam išao dalje: „Moja država je ateistička, a u Vašoj je 70 odsto religioznih. Da li više želite da budem vernik, pa da moja reprezentacija pobedi Vašu ili da ne verujem u boga, a da Vaša reprezentacija sutra pobedi?” Odgovorila je: „Da verujete u Boga” i dala mi Bibliju uz savet da pročitam u njoj to i to poglavlje. Pročitao sam i mi smo pobedili.Na žalost, više se ne sećam koji je to deo Biblije bi, a i žao mi je što tu knjigu nisam doneo kući kao relikviju. Ali, da sam je i poneo oduzela bi mi je sovjetska carina.

Ivan Jedeško se čudom čudi i kako nije krenuo stranputicom u životu. U svojoj autobiografiji „Tri sekunda i ne samo to” (2011) napisao je da je rođen u kraju koji je u Belorusiji bio na najgorem glasu:

„Među komšijama porodice Jedeško nije bilo nijedne porodice iz koje makar neko nije bio na robiji zbog krađe, razbojništva, pa i ubistva. Kako smo izbegli takvu sudbinu oba moja brata i ja ne znam ni dan-danas.”

Ipak, može da se nasluti iz njegove kasnije priče: zasluge pripadaju kućnom vaspitanju i bavljenju sportom. I to je ono što bi trebalo da slušaju i zapamte mlađe generacije zbog kojih se i osnivaju međunarodne i regionalne studentske košarkaške lige. A još i ovo kao recept za uspeh:

– Nama je rodoljublje, iako kao deca to još nismo ni znali šta je, bilo urođeno. Kao i želja za pobedom. To se videlo još u dvorištu, gde smo svi počeli.