Култура – посао за државу

Република Србија подстиче и помаже развој науке, културе и уметности, стоји у члану 73 Устава Републике Србије, који се односи на слободу научног и уметничког стварања. Међутим, после прошлонедељног званичног саопштења Министарства културе које каже да је влада, од укупног буџета за 2007. годину, за културу издвојила само 0,57 одсто тешко да се може рећи да држава узима за озбиљно њен значај и да морално, и материјално, помаже развој културе. Дакле, средства су одређена, и културним посленицима из области кинематографије, издаваштва, позоришта, музике и сликарства остаје да, како знају и умеју, деле "културни" буџетски колач од 4.900.000 динара.
Погледајмо само како ствари стоје у издаваштву.

Досадашњи буџет за редовни, и део ванредног откупа књига износио је 140 милиона динара, а издавачи су више од пола године чекали исплату за 2006. Иначе, и саветници у Министарству културе надали су се средствима бар на том, прошлогодишњем нивоу, али су за откуп добили сто милиона. То ће бити "стимуланс" издавачима који још чекају и доношење Закона о издаваштву, нови Закон о култури, ионако додатно обесхрабрени распрострањеношћу киоск издања и порезом на додату вредност. Јер, и поред новца који очекују, издавачи су свесни да у њему није све, већ је и у закону, односно правној регулативи.

Један наш угледни писац недавно је напустио познату издавачку кућу због тога што му је за нову књигу понудила максимални тираж од две хиљаде примерака (многи се задовољавају и са много мањом цифром). Поверење је поклонио угледној новинској компанији чија примарна делатност, свакако, није објављивање књига, и која ће му књигу објавити у десет пута већем тиражу. Честитамо, али овај пример нам речито говори – шта ће нам издавачке куће када до јефтинијих књига можемо лакше доћи и без издавача. И то није појединачна порука, то је глас који одзвања нашом културом. Шта ће нам досадашње институције када можемо да их "окренемо, променимо и нешто сасвим ново створимо".

Упућени посленици културе понављају да то што су српски манастири и споменици уврштени у регистар светске културне баштине не значи да ће се свет о њима бринути. Реч је о обавези коју пред светом преузима држава Србија како би се бринула о свом културном благу. Таква брига подразумева новчана издвајања и, до детаља, разрађену стратегију.

У интервјуу који је недавно дао за наш лист, писац Светислав Басара рекао је да као новог министра културе види доброг чиновника који ће успешно обављати свој посао. Још када би тај чиновник следио упутства једне законски дефинисане културне политике све би било много лакше, додаћемо. Јер, будимо трезвени, док држава не схвати да Србију не чине само њена унутрашња и спољна политика већ да су њен идентитет српски језик и култура, у овој области неће бити боље. Наша културна баштина, уметници и научници који су је стварали постајаће део енциклопедија суседних држава. Они су схватили. Култура треба да буде први и највећи приоритет државног улагања, јер култура је пут за превазилажење политике, наша тежња ка жуђеном нормалном животу. Од моралног и материјалног подстрека култури зависи да ли ћемо посећивати биоскопе и књижаре, уместо парфимерија и фаст-фуд киоска који полако заузимају њихова места. Ако се овако настави са променом намене културних простора, Београд ће постати један велики бутик, уместо, како се планира, будућа престоница књиге. О овим стварима неко хитно треба врло озбиљно да се позабави, а ко је овде озбиљнији од државе.